Nakon perioda smirivanja, epidemija virusa korona se ponovo razbuktava. Novinski članci su puni naslova u stilu „Virus se vratio”. Svi pokazatelji ukazuju da je tako: veliki broj novozaraženih, novoobolelih, pa čak i najveći broj smrtnih slučajeva od početka epidemije.
Kako je došlo do toga da se ponovo nađemo u takvoj situaciji? Ko je odgovoran: da li je virus taj koji se „vratio” ili smo mi ti koji su dozvolili da se virus vrati. Kada kažem mi, tada mislim na nas kao kolektivitet, kao skup svih pojedinaca koji žive u ovoj državi. Kako smo mi, tačnije neki od nas, svojim ponašanjem doprineli da se epidemija ponovo razbukta? U čemu je naša odgovornost i šta možemo iz toga da naučimo za budućnost?
Ono što se zapravo desilo jeste da smo mi neosnovano „odlučili” da je epidemija prošla, tako da smo se opustili, počeli normalno da živimo, prestali da se čuvamo. A kada nestane strah od zaražavanja, tada ljudi postanu neoprezni i prestanu da primenjuju osnovne mere zaštite: izbegavanje gužvi, držanje distance, nošenje maske u zatvorenim prostorima.
Mnogi od nas nisu razmišljali razumno, na osnovu činjenica i povremenih upozorenja epidemiologa da je virus i dalje prisutan i da treba da nastavimo da se čuvamo. Razmišljali smo na osnovu onoga što želimo da bude, a ne na osnovu onoga što jeste. A kada ljudi pomešaju želje i činjenice, tada njihove odluke i njihovo ponašanje nisu zasnovani na stvarnosti, tako da nastaju negativne posledice.
S jedne strane to je razumljivo: epidemiološki podaci su bili veoma povoljni; ljudi su bili izmučeni od izolacije, rada od kuće, policijskog časa i drugih ograničenja; lepo vreme je mamilo da se izađe iz kuće i da se započne normalni život; ekonomski gubici su nalagali da se više radi kako bi se nadoknadio bar deo izgubljenog; itd. Sve to je doprinelo da počnemo da se kolektivno samoobmanjujemo da je epidemija prošla i da smo u veoma niskom riziku sve do jeseni i očekivanog „drugog talasa” epidemije.
Ako se i pojavila svest o rizicima i sledstveno strah od zaraze, sebe smo smirivali magijskim izjavama: Ma neće, valjda; Neće grom u koprive; i sličnim. Ispostavilo se da hoće i da gromovi udaraju i u koprive.
Svemu ovome treba pridodati i jednu veoma štetnu pojavu, a to je socijalni pritisak na one koji se pridržavaju mera, koji, na primer, nose maske da to prestanu da čine. Dok u nekim drugim zajednicama imate socijalni pritisak većine koja nisi maske na one koji ih ne nose da počnu da ih nose, kod nas je česta grupna dinamika da se ismevaju oni koji nose maske. Ako nosite masku postajete nenormalni i neka vrsta slabića koji se „neosnovano” plaši. Bilo je izveštaja da je u nekim preduzećima koja su bila zatvorena zbog epidemije, a nakon ponovnog otvaranja, veća grupa radnika koja nije nosila maske ismevala i vršila pritisak na one koji su ih nosili, da ih skinu i da prestanu da budu „kukavice” i „hipohondri”.
I oko samih maski postoji mnogo zabluda. Nošenje maske sprečava zaražavanje prvenstveno tako što maska sprečava zaraženu osobu da „seje” virus oko sebe. Hirurg ne nosi masku da se on ne bi zarazio, već da on ne bi zarazio pacijenta kojeg operiše. Biti zaražen i biti bolestan nije isto, tako da u slučaju ovog virusa imamo mnogo ljudi koji su zaraženi, a nemaju nikakve simptome bolesti (asimptomatske i presimptomatske kliconoše). To jednostavno znači da niko ko se dobro oseća ne može znati da li je prenosilac virusa. I zato se nose maske – za svaki slučaj. One prvenstveno štite druge od mogućeg zaražavanja, a u izvesnoj meri i samu osobu da se zarazi od drugih.
Iskustvo zemalja iz jugoistočne Azije, na primer Tajlanda, koje se takođe bore s epidemijom virusa korona, pokazuje da je tamo prenošenje virusa smanjeno i do stotinu puta samo zato što njihovi građani disciplinovano nose maske.
Strah od zaražavanja virusom je kao i svaki razuman strah, neprijatan ali je veoma koristan. On nas podstiče da se zaštitimo, a kada se štitimo – strah se smanjuje i postaje oprez. Sadašnja situacija jeste takva da svi moramo da budemo oprezni jer ovaj lanac borbe protiv epidemije je jak koliko je jaka njegova najslabija karika. Što smo zreliji, odgovorniji i samodisciplinovaniji to je manja potreba da nas disciplinuje država.
#Udario #grom #koprive