Pre 1 sata
Potpis ispod fotografije, Džen (70) i Els (71) fotografisani dva dana pre smrti
Ovaj članak bi mogao da uznemiri neke čitaoce.
Tri dana pre nego što su dobrovoljno udahnuli poslednji dah, Jan i Els su parkirali njihov kamper u osunčanoj marini u Friziji, na severu Holandije.
Oni su par koji voli da bude stalno u pokretu i proživeli su veći deo braka u kamp kućicama ili na brodovima.
„Ponekad smo pokušavali da živimo u gomili kamenja – ili, kako mi kažemo, u kući”, šali se Jan kad sam ih posetila, „ali to nije funkcionisalo.”
On ima 70 godina i sedi na obrtnom vozačkom sedištu kamper kombija, jedne noge savijene ispod sebe u jedinom položaju koji ublažava njegov neprestani bol u leđima.
Njegova žena Els ima 71 godinu i demenciju.
Sada ima poteškoće da posloži rečenice.
„Ovo je dobro”, kaže ona, ustavši sa lakoćom i pokazujući na svoje telo.
„Ali, ovo je užasno”, kaže ona, pokazujući na glavu.
Jan i Els su se upoznali još u vrtiću – njihova veza je bila životna.
Kad je bio mlad, Jan je igrao hokej za holandski nacionalni omladinski tim, a potom je postao sportski trener.
Els je završila školu za učiteljicu u osnovnoj školi.
Ali zajedno su gajili ljubav prema vodi, brodovima i krstarenju koja je definisala godine koje će provesti zajedno.
Kao mladi par živeli su u kućici na splavu.
Kasnije su kupili teretni brod i izgradili kompaniju za prevoz robe po unutrašnjim plovnim putevima Holandije.
U međuvremenu, Els je rodila njihovog sina jedinca (koji je tražio da ne bude imenovan u tekstu).
On je tokom radne nedelje spavao u školskom internatu, a vikende provodio sa roditeljima.
Za školske praznike, kad je njihovo dete takođe bilo sa njima na brodu, Jan i Els su tražili radna putovanja koja bi ih vodila na zanimljiva mesta – duž reke Rajne ili na holandska ostrva.
Posao sa prevozom robe u unutrašnjem saobraćaju postao je 1999. veoma konkurentan.
Jan je počeo da oseća jak bol u leđima od rada sa velikim teretom koji je obavljao više od decenije.
On i Els su se preselili na kopno, ali su posle nekoliko godina ponovo počeli da žive na brodu.
Kad im je to postalo preteško za održavanje, kupili su prostrani kamper.
Jan je operisao leđa 2003. godine, ali mu operacija nije pomogla.
Odustao je od agresivnog režima sredstava protiv bolova i više nije mogao da radi, ali je Els i dalje bila zauzeta predavanjima.
Ponekad bi razgovarali o eutanaziji – Jan je objasnio porodici da ne želi da živi predugo sa ovim fizičkim ograničenjima.
Negde u to vreme njih dvoje su se učlanili u NVVE – Holandsku organizaciju za „pravo na smrt”.
„Ako uzimate previše lekova, živite kao zombi”, rekao mi je Jan.
„I zato, sa bolom koji osećam, i sa Elsinom bolešću, mislim da moramo da prekinemo ovo.”
Kad Jan kaže „prekinemo ovo”, on misli – da prekinu život.
Autor fotografije, Private archive
Potpis ispod fotografije, Jan na slici sa sinom 1982. godine
Els se penzionisala 2018. godine.
Počela je da pokazuje rane znake demencije, ali je odbijala da ode kod lekara – možda zato što je prisustvovala pogoršanju zdravlja i smrti oca od Alchajmerove bolesti.
Ali došao je trenutak kad njeni simptomi više nisu mogli da se ignorišu.
U novembru 2022. godine, nakon što joj je postavljena dijagnoza demencije, Els je izletela iz doktorske ordinacije, ostavivši muža i sina za sobom.
„Bila je besna, kao razjareni bik”, priseća se Jan.
Kad je Els saznala da se njeno stanje neće poboljšati, ona i Jan, zajedno sa njihovim sinom, počeli su da razgovaraju o dualnoj eutanaziji – da njih dvoje umru zajedno.
U Holandiji su eutanazija i asistirano samoubistvo legalni ako neko podnese dobrovoljni zahtev a njihovu patnju – fizičku ili psihološku – doktori procene kao „neizdrživu”, bez mogućnosti za oporavak.
Svaku osobu koja zatraži asistiranu smrt procenjuju dva lekara – drugi proverava procenu onog prvog.
U Holandiji je 2023. godine eutanazijom okončan život 9.068 ljudi – oko pet odsto od ukupnog broja umrlih.
Postojala su 33 slučaja dualne eutanazije, dakle ukupno 66 ljudi.
To su složeni slučajevi koje dodatno komplikuje ako jedan od partnera ima demenciju, gde može da postoji neizvesnost oko njegove sposobnosti da da pristanak.
„Mnogi lekari neće ni da razmišljaju o izvođenju eutanazije na pacijentu sa demencijom”, kaže doktorka Rozmarin van Brukem, gerijatričarka i etičarka iz Medicinskog centra Erazmus, u Roterdamu.
To je bio stav i lekara opšte prakse Jana i Els.
A ta nespremnost među lekarima odražava se i u statistici o eutanaziji.
Od hiljade ljudi koji su umrli 2023. godine, samo njih 336 su imali demenciju.
Kako, dakle, zdravstveni radnici procenjuju legalni zahtev po osnovu „neizdržive patnje” kod pacijenata sa demencijom?
Za mnoge u ranom stadijumu demencije, na razmišljanje o okončanju vlastitog života može da ih navede neizvesnost kako će se stvari dalje odvijati, objašnjava doktorka Van Brukem.
„Da li neću moći da radim stvari koje su mi važne? Da li više neću prepoznavati vlastitu porodicu?
„Ako to možete dovoljno jasno da artikulišete, ako je to prihvatljivo i za doktora koji je spreman da izvede eutanaziju, i za drugog doktora specijalizovanog za procenu mentalne sposobnosti, onda egzistencijalni strah od onoga što dolazi može da bude razlog da se eutanazija uzme u razmatranje.”
Autor fotografije, Els van Leeningen
Potpis ispod fotografije, Els, fotografisana 1968. godine, dobila je dijagnozu demencije kasnije u životu
Budući da njihov lekar opšte prakse nije bio spreman da učestvuje u tome, Jan i Els su se obratili mobilnoj klinici za eutanaziju – Centru za ekspertizu o eutanaziji.
Ona je sprovela oko 15 odsto asistiranih smrti prošle godine u Holandiji, i, u proseku, odobrava oko trećinu zahteva koje dobije.
U slučaju para koji želi da okonča život zajedno, zdravstveni radnici moraju biti sigurni da jedan partner ne utiče na drugog.
Doktor Bert Kajzer bio je prisutan prilikom izvršenja dva slučaja dualne eutanazije.
Ali on se seća i kako je sreo još jedan par, kad je posumnjao da muž vrši pritisak na ženu.
Prilikom sledeće posete, doktor Kajzer je pričao sa ženom nasamo.
„Ona je rekla da ima još jako mnogo planova…!”, kaže doktor Kajzer, objasnivši da je žena očigledno bila svesna da je njen muž teško bolestan, ali da nije imala nameru da umre s njim.
Proces eutanazije bio je obustavljen i muškarac je umro prirodnom smrću.
Njegova supruga je još živa.
Pogledajte video na našem Jutjub kanalu: Kako prepoznati da li patite od digitalne demencije
Preskočite sadržaj sa YouTube, 1Dozvoliti sadržaj Google YouTube?
U ovom članku se pojavljuje sadržaj Google YouTube. Molimo vas da date dozvolu pre nego što se sadržaj učita, pošto može da koristi kolačiće i druge tehnologije. Možda biste želeli da pročitate Google YouTube politiku kolačića i politiku privatnosti pre nego što date pristanak. Da biste videli ovaj sadržaj, odaberite “Prihvatite i nastavite”.
Prihvatite i nastaviteUpozorenje: Sadržaj drugih sajtova može da sadrži i reklame
Kraj sadržaja sa YouTube, 1
Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Potpis ispod videa, Muž odlučio da pomogne supruzi koja gubi vid i upisao kurs šminkanja
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Vaš uređaj možda ne podržava prikazivanje ovog banera.
#Umiranje #zajedno #Zašto #holandski #par #srećnom #braku #odlučio #istovremeno #okonča #živote