Miris je mnogo više od obične čulne percepcije. On je most koji nas vraća u prošlost, može poboljšati naše zdravlje i čak nam pomoći da bolje razumemo složene procese u mozgu
Šta možete da uradite sa svojim čulom mirisa? To je pitanje koje je postavio psiholog Donald Laird u radu iz 1935. godine — jednom od prvih istraživanja koje je proučavalo vezu između mirisa i pamćenja. Dok su mnogi njegovi savremenici u oblasti senzorne neurobiologije bili zaokupljeni vidom, a ugledni naučnici, uključujući Darvina i Frojda, omalovažavali ljudski čulo mirisa, Laird, profesor sa Koledža Colgate, tvrdio je da je olfakcija (čulo mirisa) nepravedno zanemarena.
– Čak i savremeni psiholozi olako prelaze preko čula mirisa kao nečega što je značajno među životinjama, ali veoma oskudno ispitano kod ljudi – pisao je Laird.
Osveživač vazduha sa onakama „uspomene” i „detinjstvo”
Laird je imao osećaj da ljudski nos može da uradi mnogo više nego što mu se pripisuje, da čak može sadržati tragove o unutrašnjem funkcionisanju pamćenja. Tako su on i njegove kolege zamolili 254 učesnika u studiji da zabeleže trenutke u kojima su mirisi izazvali sećanja na prošlost. Dobili su stotine anegdota, od mirisa parfema koji je oživeo nelagodnost na neprijatne časove plesa do mirisa vune koji je podsećao na kaput davno izgubljenog ujaka.
Sećanja koja su ovi prolazni mirisi izazvali bila su izuzetno intenzivna, emotivna i duboko ukorenjena — više od pukih “slučajnih priviđenja u našem mentalnom tkanju,” pisao je Laird. Uvidi iz studije pokrenuli su pitanje o mirisu:
– Može li ovo biti čulo koje su naučnici ipak zanemarili, biti put u um? – postavio je pitanje Laird.
Skoro vek kasnije, naučnici napreduju u razumevanju veze koju je Laird naslutio — i čak je koriste za poboljšanje zdravlja.
– Sada je jasno da, iako naše čulo mirisa nije tako osetljivo kao kod miša ili psa tragača, ono je duboko povezano sa našim kognitivnim, emocionalnim i centrima za pamćenje – kaže Sandeep Robert Datta, profesor neurobiologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard.
Kako čulo mirisi utiče na sećanja
Datta, čija laboratorija na HMS proučava kako životinje koriste čula da razumeju svet oko sebe, kaže da je neuronauka otkrila mehanizme kako miris može da izazove sećanje — moć sa evolutivnim poreklom. Naši drevni preci oslanjali su se na miris da izgrade mape svojih okruženja i zapamte gde su bili. Ove veze opstaju i u našoj fiziologiji. Ljudski nos sadrži stotine receptora za mirise, svaki spreman da se poveže sa specifičnim podskupom molekula mirisa. Kada ti molekuli dospeju u nos i vežu se za svoje odgovarajuće receptore, Datta kaže, to je “kao ključ koji se ubacuje u bravu,” a ćelije mozga zvane olfaktivni senzorski neuroni šalju električne signale duž aksona u različite delove mozga.
Signali prvo stižu u olfaktivnu bulbu pre nego što putuju do ključnih oblasti mozga uključenih u učenje, emocije i pamćenje: olfaktivni, ili piriformni korteks, koji identifikuje mirise; amigdala, koja je uključena u generisanje emocija; i hipokampus, koji čuva i organizuje sećanja. Ako hipokampus proceni miris kao važan — na primer, ako je povezan sa posebno emotivnim trenutkom — može sačuvati informaciju i skladištiti je neograničeno dugo. Čak i decenijama kasnije, isti miris može izazvati sećanje i emotivnu važnost tog trenutka.
Čulo mirisa i zdravlje
Nije iznenađujuće da proizvođači parfema, kompanije za sveće, pa čak i lanci maloprodaje koriste moć mirisa da izazovu sećanja. Ali potencijalne implikacije se protežu i na medicinu.
–Miris može trenutno izazvati emotivni odgovor zajedno sa sećanjem, a naša emocionalna stanja imaju veoma jak efekat na naše fizičko zdravlje – kaže Rachel Herz, naučnica sa Univerziteta Brown koja proučava psihološku nauku o mirisu.
Pored navođenja brojnih studija koje povezuju mirisom izazvana sećanja sa poboljšanjem raspoloženja i smanjenjem stresa, Herz ukazuje na istraživanja koja pokazuju da mirisi koji evociraju lična sećanja promovišu sporije, dublje disanje od prijatnih ali uopštenih mirisa i povezuju mirisom izazvana sećanja sa značajnim smanjenjem markera upale.
Ovi povoljni efekti mogu objasniti zašto gubitak čula mirisa — stanje koje se zove anosmija — može biti štetno za mentalno zdravlje.
– Ako nam odjednom uskrate čulo mirisa, osećamo se izgubljeno i zbunjeno na način koji nismo očekivali – kaže Datta.
Ako je evolucija oblikovala vezu između mirisa i pamćenja, onda mirisi ne samo da nam govore šta je dobro — oni nas takođe upozoravaju na ono što je loše.
– Ako neko ima miris koji je povezan sa njihovom traumom, taj miris je skoro sigurno jedan od najjačih okidača za njihovu traumu – kaže Kerry Ressler, profesor psihijatrije na HMS i glavni naučni direktor bolnice McLean. Od dima dizel goriva u ratnoj zoni do kolonjske vode zlostavljača, nevidljivi mirisi mogu se pojaviti bez upozorenja i brzo izazvati intenzivno sećanje ili epizodu posttraumatskog stresnog poremećaja.
Otkrivanje tajni pamćenja pomoću mirisa
Istraživači još uvek otkrivaju puni opseg u kojem miris može biti, Lairdovim rečima, „put u um.” Herz se pita da li retkost određenih mirisa — činjenica da nešto možda osetimo samo jednom — može značiti da su neka sećanja zakopana u našem mozgu, da se mogu setiti samo ako se miris ponovo susretne.
– Mogli biste imati deo svoje prošlosti ili zauvek zaboravljen ili potencijalno ponovo zapamćen samo kroz miris – razmišlja ona.
Drugi naučnici su postavili pitanje: Da li mirisi mogu pomoći u podsticanju izgubljenih sećanja kod ljudi sa demencijom, Alchajmerovom bolešću i drugim stanjima koja uzrokuju gubitak pamćenja. Iako je koncept „terapije reminiscencije” pomoću mirisa relativno nov i nedovoljno ispitan, već se koristi u nekim bolnicama i ustanovama za negu starih lica.
Zanimljivo, istraživanja takođe sugerišu da gubitak čula mirisa može biti jedan od prvih simptoma Alchajmerove bolesti. Mark Albers, asistent profesor neurologije na HMS, i kolege iz Opšte bolnice u Masačusetsu otkrili su da smanjena sposobnost identifikovanja mirisa može prethoditi razvoju bolesti za nekoliko godina, i da se test mirisa može koristiti za identifikaciju onih koji su u riziku.
– Nije jasno zašto je olfaktivni sistem toliko osetljiv na proces bolesti koji uzrokuje Alchajmerovu bolest, ali to gotovo sigurno ima veze između mirisa i pamćenja – kaže Datta.
– Svi smo zabrinuti za naša sećanja i pad u našem pamćenju kako starimo. Jedna nada je da možemo koristiti pamćenje mirisa da naučimo više o tome šta kad pođe po zlu tokom bolesti kao što je Alchajmerova. Interakcije između olfaktornog korteksa i hipokampusa mogu poslužiti kao model za procese koje mozak koristi kada pokušava da zapamti stvari osim mirisa, i da su krugovi koji podržavaju miris veoma slični, arhitektonski, krugovima uključenim u pamćenje. Razmišljanje o olfaktornom pamćenju kao modelu za pamćenje je veoma korisno – kaže Datta.
Dakle, šta možemo osetiti sa svojim čulom mirisa? Možda čak i više nego što je Laird ikada mogao zamisliti.
#Kako #povezani #čulo #mirisa #pamćenje