Možda se ponekad i malo više buke podigne povodom jezika i reči koje koristimo. Ima i jezičkih čistunaca, ali i onih koji preteruju u korišćenju tuđica, mada je donekle i jedno i drugo normalno. To samo govori koliko je nama jezik važan, mada trpimo i kritike kako ga zanemarujemo.
Pavle Ćosić, beogradski lingvista, leksikolog, pisac i satiričar, kaže da su kod nas stručnjaci za jezik kao rok zvezde: popularni, citirani, cenjeni, kritikovani…
Još od velikog reformatora Vuka Karadžića, preko Aleksandra Belića pa do jednog od najboljih poznavalaca srpskog jezika s kraja dvadesetog i početka ovog veka Ivana Klajna i njegovog dela naširoko citiranog „Rečnika jezičkih nedoumica”, koji je dostigao visoke tiraže i bio obavezno štivo u svakoj kućnoj biblioteci.
Preteča lažnih vesti
– Jezik je kod nas fenomen, o njemu se raspravlja i na internetu, na društvenim grupama… I ja sam član jedne grupe, koja ima oko petnaest hiljada članova. Znam da ih ima još, neke su i brojnije i imaju i više od pedeset hiljada članova. Stranih grupa praktično i nema, teško da ćete naći društvenu grupu za italijanski ili francuski jezik, možda za engleski, ali vrlo uopšteno, jer te su grupe uglavnom lingvističke – kaže Pavle Ćosić, autor vrlo popularnog dela „Jezičke nedoumice: zablude i mitovi”.
Sa saradnicima
Nekada smo imali veliki broj turcizama, preko četrdeset hiljada, ali se s vremenom iz istorijskih razloga taj broj smanjivao i danas koristimo oko deset hiljada reči koje vode poreklo iz turskog. Jedno vreme je i nemački bio dosta prisutan, posebno u vezi sa terminologijom raznih zanata, pa naš sagovornik navodi primer čestog korišćenja reči „kuplung” koje je sada u potpunosti zamenjeno našom reči „kvačilo”.
Sada su u modi anglicizmi, ali uglavnom one reči kojih nema u našem jeziku, dok ne nađemo neku svoju. Primera radi, u začetku kompjuterizacije nije se govorilo „miš”, nego izvorno na engleskom „maus”.
Pavle je rođeni Beograđanin, ceo svoj život je živeo u gornjem Dorćolu, u Kapetan Mišinoj ulici, što je samo po sebi retkost za Beograd, gde je sve u stalnim odlascima, preseljenjima i dolascima. Završio je školu „Pero Popović Aga”, danas preimenovanu u „Mihailo Petrović Alas”, a potom i Filološku gimnaziju i Filološki fakultet, studije srpskog jezika i opšte lingvistike.
On je čovek različitih interesovanja, pa naporedo s magistarskim studijama počinje rad na „Rečniku sinonima”, za koji mu je veliku podršku dao Ivan Klajn. Oprobao se i u novinarstvu, bio je i lektor u brojnim časopisima, a u mesečniku „Iks zabava” pisao je kolumnu o žargonu. Svoju svestranost ispoljio je i u umetničkoj trupi „Ilegalni poslastičari”: tročlana trupa ostaće upamćena po prvim lažnim vestima kod nas, „Ćošku Salvadora Dalija” u Beogradu, „Ćošku Marka Kraljevića” u Šangaju. Kao preteča lažnih vesti bio je i deo ekipe „Njuz net”, koji su nastavili u tom žanru do danas, dok se on vratio lingvistici.
Na snimanju filma „Nije dobar, nije loš, zao”
Za vreme bombardovanja snimio je film „Slobo – Klintone”, koji je prikazivan na više domaćih i međunarodnih festivala i TV stanica. Do kraja 2000. godine dao je sve ispite na postdiplomskim studijama u Beogradu. Za vreme bombardovanja s nekolicinom prijatelja osnovao je prvi srpski onlajn magazin „Krompir”, koji je izlazio sve do kraja 2004. godine.
Kao lektor za srpski jezik na univerzitetu „Adam Mickjevič” u Poznanju u Poljskoj počinje da radi 2003. Upravo ovde je napisao knjigu „Srpski za strance – Testovi, vežbe i igre” (2004), koja je izašla u izdanju Katedre za južnoslovenske jezike u Poznanju, a zatim doživela još pet izdanja u Srbiji. Ovaj priručnik danas se koristi na svim katedrama za srpski i hrvatski širom sveta.
Nakon povratka iz Poljske, osniva već pomenutu grupu „Ilegalni poslastičari”, ali osniva i izdavačku kuću „Kornet”, koja objavljuje više od 80 naslova iz beletristike, priručnike i rečnike. Jedno od prvih izdanja ove izdavačke kuće je i Ćosićev prvenac, roman „Leposava”, koji je bio u užem krugu za Ninovu nagradu.
Učenje na tuđim greškama
Od 2012. Ćosić se intenzivno bavi zabludama u srpskom jeziku, a njegovo kapitalno delo je „Jezičke nedoumice – zablude i mitovi”.
– Zablude u jeziku često imaju težinu mita. A mitovi su nešto čemu nas uče od najranijeg detinjstva i to je nešto što čujemo od najvećih autoriteta, od roditelja i učitelja, ali i s televizije ili radija. Kada od tako malih nogu slušate nešto, to vam ostaje za ceo život – kaže Ćosić.
Na proputovanju kroz Moskvu
Neke od jezičkih mitova čuli smo od svojih učitelja, neretko smo i od univerzitetskih profesora čuli da šire neku jezičku zabludu.
On navodi primer navodnog pravila da ne može da se kaže kako se ljudi slažu oko nečega, jer se samo „drva slažu”, a ne i ljudi:
– To nije tačno, jer i ljudi mogu biti saglasni. Mogu i ljudi da se slažu. Isto tako mnogi neispravno misle i da se kaže u poslednje, a ne i u zadnje vreme.
Seća se kako je prvi put čuo od svoje učiteljice da ljudi ne mogu da se deru! Mogu samo da viču, govore glasno ili galame.
– Sećam se da smo se mi đaci smejali kad bismo čuli nekog sa strane da kaže da se ne dere, ubeđeni da taj neko greši i da je sramota da odrastao čovek to ne zna. To sam onda jednom čuo i od mame: rekla mi je da se ne derem. Bio sam zbunjen. Dugo sam obraćao pažnju na to. Da nešto nije u redu s izjavom moje učiteljice, najpre sam se uverio na televiziji, a zatim i u lektiri – kaže naš sagovornik.
Sa suprugom Svetlanom
Ipak, naš jezik u odnosu na druge ima, podseća naš sagovornik, jednu, a možda i više prednosti.
Vuk Karadžić je govorio: „Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano.” Pavle na to dodaje da je naša prednost što imamo fonetsko pismo.
– Zato treba da se zahvalimo ne samo Vuku i njegovim sledbenicima nego i činjenici da smo kao narod, u odnosu na mnoge druge evropske narode, prilično kasno došli do mogućnosti za opšte opismenjavanje, pa smo mogli da učimo na tuđim greškama – zaključuje naš sagovornik.
Podvlačenje konopca
Od brojnih jezičkih zabluda kruže i one da se prijatelji izdaju, a albumi se objavljuju.
– Ova zabluda, to jest doskočica, zapravo više spada u loš humor, nego u prave zablude u koje bi neko zaista poverovao. Knjige se prikazuju, a vojna lica se promovišu. Šta je podvukao? Konopac ispod drveta? Ovo je jedna od omiljenih dosetki onih koji vole da se prave pametni i tako utiču na svoje potčinjene, deleći im na taj način „premudre” opaske na njihovo „neznanje”. Međutim, kao i u svim evropskim jezicima, figurativno podvući znači isto što i istaći, naglasiti. To su sinonimi – objašnjava Ćosić.
#Borac #protiv #jezičkih #zabluda