Boriša Mandić mogao je da posluži kao prototip za jugoslovensku verziju pilota iz filma „Top gan”. Mlad i siguran u sebe, leteo je na supersoničnom avionu koji postiže brzinu veću od 2.000 kilometara na sat.
Ipak, istorija je za njega imala druge planove. Zemlja koja ga je školovala da bude elitni pilot počela je da se raspada. Dojučerašnje kolege i prijatelji počeli su da napuštaju vojsku i prelaze na suprotnu stranu.
– I da hoću, 31. avgust 1991. godine nikada neću moći da zaboravim. Bio sam u Puli. Prethodno veče imali smo feštu. To je bio ispraćaj kolega koji su napuštali službu. Sve korektno, bez teških reči. Izgrlili smo se i rastali. Oni su otišli svojim putem, a mi smo ostali na aerodromu koji je držala Jugoslovenska narodna armija – objašnjava Boriša Mandić.
U dva sata posle ponoći Mandić je prilegao na vojnički krevet da malo odspava. U četiri sata dobio je naređenje za poletanje i podatke: „Banjaluka, 10.000 metara”. To je bio orijentir i zona presretanja cilja.
– Poletela su dva aviona. Vođa i ja kao drugi. Poleteli smo sa forsažom. U to doba sve je sivo. Pratio sam svetlo forsaža iza vođinog aviona. Toliko je bila slaba vidljivost da na repu njegovog aviona nisam mogao da vidim jugoslovensku trobojku – objašnjava naš sagovornik.
U vazdušnom prostoru severozapadno od Bihaća patrola je presrela veliki avion. On je u tom trenutku bio iznad Udbine. Taj avion nije imao upaljena svetla niti prozore. I u pilotskoj kabini je bio mrkli mrak.
Trka sa vremenom
– I ranije smo presretali avione, ali ovaj nije imao prozore. Nisam video ni pilote. Pomislio sam da je to daljinski upravljan avion, pun eksploziva i da bi, ako ga oborimo, mogao na zemlji da izazove veliku štetu, pa i žrtve. Uključio sam nišan i pripremo rakete. Imao sam dobar prikaz cilja. Taj avion ima četiri motora i ne bih promašio. Na svu sreću pilot je odgovorio i odmah pristao da prati naša naređenja. Uputili smo ga da sleti u Zagreb – kaže Mandić.
Kako se ispostavilo, presretnuti avion je bio „boing 707”, pun oružja koje je Kanađanin hrvatskog porekla Anton Kikaš pokušao da isporuči vlastima u Zagrebu. U iznajmljenom avionu „Uganda erlajnsa” bilo je 18 tona oružja vrednog oko milion dolara.
Navodno su hteli da lete za Italiju, ali su tražili dozvolu da vanredno slete u Ljubljanu. Slovenija se već otcepila i računali su da će preko nje oružje isporučiti Hrvatskoj. Obaveštajci JNA već su imali određena saznanja o takvim planovima, a sve je postalo jasno nakon sletanja „boinga” na aerodrom u Zagrebu. Vojni deo aerodroma „Pleso” bio je pod kontrolom federalnih vlasti.
Snage Zbora narodne garde Hrvatske pokušale su da unište avion na zemlji i da tako sakriju dokaze. Ali su padobranci iz Niša razjurili napadače.
– Kada sam sleteo na „Pleso” protokomera goriva pokazivao je nulu. Taj instrument zna da laže, odnosno da varira do 300 litara goriva. Nažalost, moj motor se ugasio kada sam stigao do hangara. Više nije bilo ni kapi goriva. Tako je završena akcija „Ajkula 1”. Ajkula je bio naš pozivni kod. Broj jedan se odnosi na akciju presretanja aviona i njegovo prizemljenje. Posle je izvedena i akcija „Ajkula 2”, odnosno prebacivanje „boinga 707” za Batajnicu – priseća se Boriša Mandić.
Nevidljiva posada „boinga”
Ispričao nam je i interesantan detalj za posadu „boinga 707”. Piloti su bili crnci i nosili su crne kombinezone. Zbog toga nije video nikoga u pilotskoj kabini prilikom presretanja. Kabina u mraku, piloti crnci u crnim kombinezonima. Odmah su pristali na saradnju sa pripadnicima JNA. Samo su molili da ih ne tuku. Pomogli su prilikom punjenja „boinga” gorivom jer na aerodromu u Zagrebu niko nije znao kako se to radi. Taj deo aerodroma je bio vojni, a avion civilni. Piloti su se popeli na krilo aviona i sami napunili rezervoar.
– Članovi Zbora narodne garde su tog dana blokirali pistu aerodroma da avion sa oružjem ne bi mogao da odleti. Do zadnjeg trenutka su mislili da će uspeti da se dokopaju oružja. Bilo je dogovoreno da iz Beograda doleti avion sa Antom Markovićem, koji je bio premijer SFRJ. On je lično trebalo da se uveri da je presretnuti avion bio pun oružja. Naša vojska je raščistila pistu, Ante Marković je doleteo, a ja i moj kolega smo mogli da poletimo i da se vratimo u Pulu – zaključuje pilot Mandić.
Kada je sleteo u Pulu, dočekala ga je cela eskadrila. Piloti, tehničari i vojnici su na stajanku postavili tepih kojim je prošetao Boriša. To je bilo priznanje za veoma težak i opasan zadatak. Takvu čast malo ko doživi.
Boriša danas čuva uputstvo za upravljanje „boingom 707” koje je dobio u Zagrebu od posade tog aviona iz Ugande. Imao je i beležnicu kapetana, ali je ona uništena tokom bombardovanja aerodroma „Batajnca” 1999. godine. Tačnije, beležnica je uništena u objektu za pilote, koji je pogodila laserski navođena bomba.
Naš sagovornik je sačuvao pilotsku kacigu koju je nosio onog dana kada je presreo „Kikaša”. Na njoj se još uočava grb SFRJ koji je postavio samoinicijativno. Znao je da je to moglo da ga košta glave. Da je kojim slučajem oboren i zarobljen, sigurno se ne bi dobro proveo. Neki od njegovih kolega nisu ostali živi. I danas se vode kao nestali.
„Mig 21” je bio avion njegove mladosti. Imao je priliku da leti i na „migu 29”. Kako nam je rekao, „mig 21” je bio raketa sa malo osobina aviona. A „mig 29” bio je poslušan, udoban i komforan. S velikom tolerancijom pilotskih grešaka.
Kao što je rekao jedan francuski pilot koji je 1998. godine bio u Batajnici na aeromitingu, njegovim „miražom” moglo je da leti 99 od sto supersoničnih pilota. A „migom 21” može uspešno da leti samo jedan od sto.
#Kako #Boriša #zarobio #Kikaša