Rođen u tradicionalnoj francuskoj porodici, Arno Gujon (39) je još kao dečak čuo za Srbiju i slušao o prijateljstvu koje veže dva naroda. A onda je sa 19 godina, posle martovskih pogroma 2004. na Kosovu i Metohiji, vođen idealima i težnjom za pravdom, prvi put došao u Srbiju i počeo da pomaže našem narodu.
Odnedavno je direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju. Ne krije da je motivisan jakom željom da doprinese zajednici i društvu na način koji ima dugotrajan pozitivan uticaj. Humanitarni rad ga ispunjava, kultura inspiriše.
‒ Kroz umetnost, jezik, tradiciju i kulturnu baštinu, vidim moć koju kultura ima, da spaja ljude, izražava njihove identitete i omogućava razumevanje među različitim grupama i nacijama ‒ objašnjava.
Dedine priče
A onda priču vraćamo na početak Gujonovog angažovanja. Za „Magazin” kaže da je za Srbiju prvi put čuo od svog dede:
‒ Pričao mi je o prijateljstvu naša dva naroda, zajedničkoj borbi na Solunskom frontu, srpskoj siročadi koju su primali Francuzi. Roditelji su meni, mom bratu i sestri usadili lepo mišljenje o Srbiji i znali smo da je Srbima učinjena velika nepravda tokom devedesetih godina. Bio sam tada dečak, ali sam spoznao da treba da budemo solidarni sa srpskim narodom. S takvim uverenjem sam došao prvi put u Srbiju, odmah nakon antisrpskih pogroma na Kosovu i Metohiji 2004. godine, s željom da pomognem, nešto promenim i učinim nešto lepo za decu iz enklava. Upoznao sam Srbiju tamo gde je najugroženija, ali možda i zbog toga najautentičnija i odmah sam je zavoleo ‒ priča on.
Dok je nizao akademska dostignuća, Gujon je gradio i svoju karijeru i bavio se humanitarnim radom. Sa 22 godine stekao je zvanje master inženjera zaštite životne sredine na Politehničkoj školi Univerziteta u Grenoblu, a pohađao je i master politikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smer Politički sistem Srbije i institucije.
Radio je kao inženjer u nekoliko firmi u Parizu, Bordou, Kairu i Zvorniku, a 2011. godine postao je direktor francuske Humanitarne organizacije „Solidarnost za Kosovo”, koju je osnovao 2005. godine dok je bio student.
Usledile su brojne humanitarne aktivnosti, osnovao je udruženje Inicijativa za natalitet i ostanak mladih u Srbiji, bio je v. d. direktora Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, objavio je knjigu „Svi moji putevi vode u Srbiju” na srpskom jeziku o razlozima koji su ga naveli da se angažuje za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Nakon toga se nastanio u Beogradu. Učestvovao je u pisanju i objavljivanju tri knjige na francuskom jeziku o Srbiji i Kosovu i Metohiji, snimio je dokumentarni film „Kosovo, hrišćanstvo u opasnosti”. Na osnovu zasluga u svom humanitarnom radu, dobio je državljanstvo Srbije 2015. godine i dobitnik je mnogobrojnih priznanja i odlikovanja. Osim maternjeg francuskog, govori i srpski, engleski, nemački i ruski jezik.
Danas prepoznat kao humanitarac i srpski političar francuskog porekla, kaže da je upravo u porodici, gde su negovali istoriju i tradiciju Francuskog naroda, dobio svest o sopstvenom identitetu, a to mu je omogućilo da upozna i srpsku kulturu i identitet.
‒ Osnov za upoznavanje drugog jeste da prvo upoznate sebe. Danas se u Srbiji ne osećam kao stranac, već kao domaći, i u mom srcu ima mesta i za Francusku i za Srbiju. Moja deca su spoj jednog i drugoga, govore perfektno i jedan i drugi jezik. Znaju ko je car Lazar i ko je Jovanka Orleanka ‒ hvali se Gujon.
Kada je prepoznao vrednosti za koje želi da se bori i zauzme, odlučio se i za sledeći korak: da mu posle Grenobla, Beograd bude stalna adresa boravka.
U šali, ipak, kaže:
„Odakle ti je žena, odatle si ti.”
Supruga Ivana, takođe rođena u Francuskoj, bila je odlučujući faktor da porodicu zasnuje u Beogradu pre 12 godina. Ivana ga je podstakla na veću misiju: da širi lepe priče o Srbiji i čitavom svetu pokaže kako izgledaju srpska umetnost, kultura, postignuća iz domena nauke i sporta.
Priznaje da najviše voli srpske praznike koje provodi sa porodicom ‒ Badnje veče i Božić u Hramu Svetog Save. Dopadaju mu se i slavlja, venčanja koja su lepo lice Srbije. Kroz taj odnos koji imamo jedni prema drugima, kaže, vidi se dobar spoj tradicije i modernosti.
Ćirilica mora da se koristi više
„Primećujem da ljudi idu u crkvu, igraju kolo, pa onda slušaju rokenrol, lepo su obučeni i pokazuju da Srbija nije izgubila korene, ali i da je okrenuta budućnosti. Voleo bih da se promeni percepcija Srbije u svetu i iz tog razloga ću promovisati istinu o događajima na našim prostorima putem stručnih skupova, manifestacija, dokumentaraca. Moja namera je da što češće pričam o ogromnom doprinosu Srba u različitim oblastima, da predstavim sve lepe stvari kojima je zemlja bogata.”
Žao mu je što se u Srbiji češće ne koristi ćirilica.
– Kad pitam ljude zašto ne neguju svoje pismo, kažu da im je teško da menjaju tastaturu. Ćirilica nije teška, ja sam je savladao za petnaest dana i baš mi je žao što se ne koristi više. Obradovala me je vest o usvajanju Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. Kada negujemo i koristimo svoje pismo, onda negujemo ono što zapravo jesmo. Strancima se inače ćirilica sviđa, jer je njima to nešto neobično i to treba da iskoristimo ‒ smatra Gujon.
Subota za piknik, nedelja za liturgiju
Gujon od rane mladosti trenira kik-boks, vozi rolere i bicikl, a najviše voli da skija. Bavljenje sportom pomaže mu da se bolje bori protiv stresa. Opušta se uz kafu i dnevne novine ili dobru knjigu, a omiljene su mu autobiografije.
‒ Trudim se da svoje slobodno vreme provodim s porodicom, suprugom Ivanom, ćerkama Milenom i Irenom i sinom Viktorom. S troje dece, kada su bake 1.500 kilometara daleko nije sve jednostavno, ali želimo da se u potpunosti posvetimo njihovom odrastanju i vaspitanju. Volimo subotom da idemo u šumu na piknik, a nedeljom na liturgiju u Hramu Svetog Save ‒ kaže on.
Obožava Staru planinu
Ako izuzme Kosovo i Metohiju, gde je upoznao Srbiju, naš sagovornik kaže da obožava i Staru planinu, na koju ide svake zime i gde njegova deca uče da skijaju.
„Volim zapadnu Srbiju, jer je moja supruga poreklom iz mesta blizu Malog Zvornika. Volimo da idemo na reku Drinu, koja je zaista očaravajuća.”
Kako je došao u Srbiju
„Kada sam bio sam na drugoj godini studija, posetio sam u Parizu izložbu fotografija svog prijatelja. Bile su to amaterske fotografije, nastale odmah nakon pogroma na Kosovu i Metohiji. Slike su bile potresne. Video sam slike kuća i crkava u plamenu i osećao sam se užasno, bolelo me je kao da je neko zapalio crkvu u mom selu. Tada je srušen i uništen jedan deo evropske civilizacije. Nikada neću zaboraviti te prizore dece na fotografijama, u njihovim očima se mogao prepoznati strah i nemoć. Bio sam revoltiran, šokiran, tužan. Pitao sam se kako je moguće da se ovo dešava početkom 21. veka, u srcu Evrope. Tada sam odlučio da nešto moram da uradim, da pomognem tim ljudima” priča naš sagovornik.
S bratom je osnovao humanitarnu organizaciju, a onda s prijateljima i porodicom prikupljao pomoć u vidu školskog pribora, igračaka za decu.
‒ Prodavali smo kolače, išli od vrata do vrata i pričali Francuzima o Srbima na Kosovu. Do kraja godine smo uspeli da prikupimo dovoljno pomoći da iznajmimo mali kombi i krenemo na put, na Kosovo i Metohiju. Nismo poznavali nikoga, pitali smo se kako će nas dočekati. Da li će nas Srbi osuditi zbog načina kako ih je zvanična Francuska napustila nekoliko godina ranije? Kada smo stigli na Kosovo, ljudi su nas gledali u neverici, ali su nas dočekali kao što brat dočekuje brata. Bilo im je neverovatno to što su četvorica mladića prešla toliko kilometara do njihovih zabačenih sela kako bi im doneli pomoć i rekli da nisu sami u toj borbi ‒ priseća se Gujon.
Od tada je prošlo 20 godina, a mala studentska organizacija „Solidarnost za Kosovo” postala je jedna od najvećih na Balkanu.
#Francuz #srpski #političar