Čovek je stvoren za večnost, pa teži večnosti. Hteo bi da dosegne večnu slavu i onda kada nije spreman za kratkotrajnu žrtvu na putu koji do nje vodi. Nema jasnih vidika ispred sebe: nije dovoljno duhovno uzrastao.
I ono najvrednije ljudi bi na prečac da steknu. Zaboravljaju da se hleb u znoju lica svog zarađuje. Zato što bi tako hteli, mnogi zalutaju.
U gordosti svojoj čovek čini tako kao da je sve od njega počelo i da će se sve s njime završiti. Kad bismo mogli u vremenu da se vratimo samo koju deceniju unazad, videli bismo mnogo ljudi koji više zemljom ne hode; kad bismo se prebacili samo za jedan vek unazad, nikog poznali ne bismo; a tek ako bismo dublje išli u prošlost…
Na putu za večnost
Generacija za generacijom dolazi i odlazi s ovog sveta. A nerazumni čovek misli da je ovde večno.
Grabi i gradi da sebe ovekoveči. Mnogo je onih koji ne shvataju šta čine. (A i to je usled njihove duhovne nedoraslosti.) U prolaznom svetu večnost se ne gradi, nego se stiče.
I čovek i svet u pokretu opstaju. Da nije tako, svet bi bio velika učmala močvara, gde se nestaje, a ne odakle se gradi. Čamotinja u izumiranje vodi.
Kad oko sebe pogledamo na tvorevinu Božju, svi koji imaju lepotu u oku svome dive se lepoti prirode. Divili su se i oni koji su bili pre nas. Diviće se i oni koji će doći posle nas. Jer, prolazni smo u ovom svetu.
U ovozemaljski „rajski vrt” čovek je doveden „da ga obrađuje i da čuva”, a ne da bude njegov poslednji konzument, njegov uništitelj. Upravo iz razloga prolaznosti života na ovom svetu.
Vidi čovek lepotu tvorevine Božje, vidi mnogo šta lepog što su ljudi stvorili, a vidi i ono što je sam skućio. A onda, kada dođe do kraja zemaljskog puta, shvati da sve to ostaje iza njega. Sa sobom nosi samo ono što je utkano u dušu njegovu. Nije čovek ono što je očima vidljivo sakupio, nego je ono što je u duši svojoj sakupio.
Šta i koliko čega će poneti, zavisi od toga koliko se u ovozemaljskom životu čemu posvetio i kome je vrata duše otvorio.
Svakog trena svako od nas je na životnom ispitu. Svakog dana za 24 sata bliži smo svom ovozemaljskom kraju. Život je kao peščani sat. Neprestano odmiče. A od svakog čoveka ponaosob zavisi šta i koliko čega će u njemu učiniti.
Svi smo na putu za večnost. A za koju i kakvu večnost, to sam čovek delom i životom svojim opredeljuje. Ili večnost koja se posvećenošću i žrtvom zadobija, ili večnost u koju nemar odvodi.
Kao što se drvo po plodovima njegovim poznaje, tako se i čovek delom svojim predstavlja.
Mi odlazimo, dela naša ostaju. Ili se utkivaju u večnost, ili iščezavaju u vremenu. Pri tom, kako god bilo, ostaje – svedočanstvo. Svedočanstvo o tome kako je čovek koristio dato mu vreme i date mu talente.
Nije važno šta čovek radi, već kako radi. Svako dobro delo dobre plodove donese. Projavljuje se kroz delo sopstvene dece, kroz delo dece kojima se pomaže u njihovom stasavanju, kroz delo drugih ljudi kojima je potrebna kakva pomoć ili podrška.
Pogledajmo na život svetih ljudi, kako su oni dobrim delima svojim stekli večnost blaženstva.
Umni odgovorni ljudi, poput naših velikih naučnika i pronalazača, kakvi su Nikola Tesla i Mihajlo Pupin, žrtvuju sebe i štede na sebi samo da bi dobro za narod činili.
Naš savremenik, veliki pravnik, čuveni profesor Beogradskog univerziteta Radomir D. Lukiću brzo po rođenju, u danima kada je otpočinjao Prvi svetski rat, ostaje siroče: od tifusa umire mu otac, a posle dve i po godine od tuberkuloze i majka. Brigu o njemu preuzima deda Luka Antonijević, iz pomoravskog sela Miloševac. Iako je želeo da ga unuk jedinac nasledi na porodičnom imanju, videvši njegovu nadarenost za nauku, Luka pristaje i čini sve što do njega stoji da Radomir završi najviše škole, sve do doktorata na Sorboni. Radomir, iz blagodarnosti, saglašava se da umesto prezimena Antonijević, pod kojim je rođen, ponese prezime po dedinom imenu – Lukić. Tako delo dede Luke nastavlja da živi kroz delo unuka Radomira. Dok se pominje Radomir, pominjaće se i deda Luka, i kroz prezime njegovo.
Oslušnimo i prisetimo se koliko duša je spasla nečija ispružena ruka. Pogledajmo na delo velikog srpskog dobrotvora iz Kanade Milomira Glavčića, koji se za život borio u nemaštini, a kad se izborio i došao u mogućnost da drugima pomogne, hiljadama ljudi u svom rodnom kraju život je olakšao.
Upamćeni po dobrim delima
Svako od nas zna nekog od predaka koji je po kakvom dobrom delu ostao upamćen. Dobra dela svet održavaju. Neko je ostao upamćen kao neumorni pregalac u činjenju dobrih dela, neko po nekom velikom podvigu, neko po milosrđu, neko po drugim vrlinama svojim (istinoljubivosti, pravdoljubivost…), neko po smernom životu…
Svi smo jedni drugima – bližnji. A biti sa nekim savremenik jeste poseban vid srodstva. Upućeni smo jedni na druge. Pozvani da činimo koliko do nas stoji, da budemo podrška jedni drugima.
Prolazni jesmo, ali tragovi ostaju.
#Prolaznost #života