Pre 57 minuta
Autor fotografije, (Science Photo Library)
Druge vrste su razvile pametne načine da bi se zaštitile od oboljevanja dugo pre nego što smo mi izumeli razne metode lečenja.
Ljudi su u stalnom ratu sa bolestima.
Ispaljujemo antibiotske projektile na bakterije i bacamo granate u obliku vakcina na viruse.
Ispuštamo bombe napravljene od antibiotskih sapuna i sredstava za dezinfekciju ruku na sve što možemo.
Borba između ljudi i parazita (kišobranski izraz koji obuhvata viruse, bakterije i mnogo veća stvorenja koja žive na račun domaćina) ima drevne korene, i vrši jednako snažan uticaj na evoluciju kao i grabljivci, suša i glad.
Druge vrste se, naravno, suočavaju sa sličnim pretnjama, a mi se svaki dan podsećamo na poražavajuće efekte koji paraziti imaju u prirodi.
Tasmanijski đavoli pate od epidemije bolesti facijalnog tumora, neke vrste parazitskog kancera.
Bolest po imenu hitridiomikoza, koju izaziva posebno gadna gljivica zvana Batrahohtirijum dendrobatidis, opustošila je skoro trećinu svetske populacije žaba.
A do 90 odsto koala pati od hlamidije, seksualno prenosive bolesti koju izaziva bakterija po imenu Hladimija trahomatis, u nekim delovima Australije.
Čovekolike majmune poput šimpanza i gorila, pa čak i ljude, teško pogađaju virus ebole, upala pluća i druge bolesti.
Ima onda smisla što su životinje razvile mehanizme zaštite od infekcija i bolesti mnogo pre nego što smo mi došli u priliku da progutamo par pilula.
Kakve su, dakle, odbrambene mehanizme razvile druge vrste?
Autor fotografije, Getty Images
Potpis ispod fotografije, Lososi koji žive blizu jedan drugog mogu brzo da rašire zarazne vaši
Mladi losos traži pomoć čitave armije pomagača.
Maloletni lososi nisu dovoljno snažni da se izbore sa lososkim vašima ili morskim vašima i mogu da uginu od zaraženih rana.
Ovaj parazit je tip malog zglavkara koji se zove kopepod i lebdi u morima sa svim drugim vrstama planktona.
Godine 2007, prebacivanje morskih vaši sa divljih životinja izazvalo je epidemiju bolesti zvane zarazna lososova anemija među uzgajanim čileanskim lososima i pastrmkama.
Ali lososi i drugi riblji pacijenti morskih vaši imaju simbiotsku reakciju sa drugim, manjim ribljim vrstama koje jedu morske vaši sa njihove kože.
U divljini i u akvarijumima, odavno se zna da ribe kao što su plutnjača, šarena smokvica, smokvica, zdur i malousta smokvica imaju ulogu kao ribe čistači.
Ribe čistači dobiju lep obrok, a losos dobije potvrdu od lekara da je zdrav.
Ranih 1990-ih, norveški Institut za istraživanje ribarskih tehnologija otkrio je da može da kontroliše širenje morskih vaši na farmama lososa ubacivanjem ovih i drugih riba čistača u kaveze.
Jedan eksperiment pokazao je da je samo jedna smokvica bila dovoljna da sto lososa ostanu čisti a drugi je pokazao da jedan zdur može da održava 150 lososa u vrhunskom zdravlju.
Jedan zdur može da pojede 45 vaši sa dva lososa za samo 90 minuta.
U drugim slučajevima, skromni mrav je razvio neka jedinstvena socijalna ponašanja da bi održavao svoje kolonije zdravim.
Na neke načine, mravlje kolonije se ponašaju kao da su jedan veliki superorganizam; umesto da prepuste svakom pojedincu da bude odgovoran za vlastito zdravlje, kolonija poseduje ono što istraživači nazivaju „socijalnim imunitetom”.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Vaš uređaj možda ne podržava prikazivanje ovog banera.
Sahranjivanje mrtvih
Kad član kolonije ugine, preživeli mravi se potrude da uklone njegovo beživotno telo iz kolonije.
Još se ne zna kakva vrsta bakterija, virusa ili gljiva raste na telima mrtvih mrava, ali biolozi odavno veruju da je uklanjanje leševa ponašanje koje se razvilo da bi kolonija ostala zdrava, zato što je pokojni pojedinac možda bio, ili može da postane, zaražen.
Ali to nikada ranije nije bilo dokazano, sve do sada.
Autor fotografije, Science Photo Library
Potpis ispod fotografije, Kolonije crvenih mrava mogu brzo da zapate infekciju – ali oni imaju načine da se izbore sa ovim problemom
Belgijska istraživačica Lise Diz i kolege konačno su pronašli konkretne dokaze da potkrepe ovu hipotezu.
Istraživači su održavali nekoliko kolonija običnih crvenih mrava, Myrmica rubra, u svojoj laboratoriji 50 dana.
Polovina kolonija mogla je da se reši svojih leševa kao što bi to prirodno učinila, ali drugi su bili sprečeni da to urade.
Počev od osmog dana, odrasli radnici iz kolonija kojima je bilo dozvoljeno da se rešavaju leševa prirodno su bili značajno skloniji da prežive od odraslih iz ograničenih kolonija.
Impresivno, ali mravi u ograničenim kolonijama su čak pronašli alternativne mehanizme za smanjenje izloženosti leševima.
Mrtvi mravi su odlagani po ćoškovima kolonije da bi se smanjio broj pojedinaca koji mogu da prođu pored njih, a posebno da bi im onemogućili da dobiju larve.
Neke ograničene kolonije su takođe uspele da „sahrane” mrtve ispod nekakve pamučne vune koju su skinuli sa veštačkih dozatora vode.
Ponašanja koja smanjuju izloženost životinja zaraznim parazitima, od angažovanja riba čistača do skrivanja leševa, verovatno su se razvili da bi se izborili sa smrtonosnim pritiskom bolesti, baš kao što su životinje razvile kamuflažu da bi izbegle da ih proždru halapljivi grabljivci.
Studija iz 2004. godine na 60 vrsta kopitara u Zoološkom vrtu i safari parku u San Dijegu pokazala je da su se životinje i dalje automatski čistile, uprkos činjenici da su bile slobodne od parazita.
Drugim rečima, čišćenje se razvilo kao neka vrsta predostrožne, preventivne mere umesto kao neposredne, refleksne reakcije na iritaciju kože.
Iako se studija bavila samo kopitarima, čini se logički zaključiti da su se običaji čišćenja u čitavom životinjskom svetu – od velikih mačaka koje se ližu do primata koji skidaju parazite za svoje kože – razvili na veoma sličan način.
Autor fotografije, Science Photo Library
Potpis ispod fotografije, Ponekad životinjski običaj čišćena vrlo liči na naše vlastite običaje. Ovi snežni majmuni se kupaju u toplim izvorima Japana
„Kad se proučavaju i posmatraju životinje koje žive u relativno čistim laboratorijama, terenskim stanicama i domaćim okruženjima, i koje su vakcinisane od bolesti i medicinski lečene kad su bolesne”, napisao je veterinar-istraživač Bendžamin Hart u Neurosajens end bihejvioral rivjuz 1988. godine, „lako je zaboraviti da su se životinje razvile i napredovale u okruženjima sa nizom parazita mnogo pre nego što su ljudske zaštitne mere postale dostupne.”
Pitanja higijene
Mi ljudi već imamo niz urođenih odbrana protiv bolesti.
Tražeći parazite u fozilizovanim uzorcima ljudskih fekalija, u egipatskim mumijama i na arheološkim nalazištima, i poredeći ih sa parazitima za koje se zna da zaražavaju ljude i druge čovekolike majmune, istraživač sa Univerziteta u Kembridžu Pirs Mičel identifikovao je šačicu parazita, kao što su gliste (nematodi koji zahvataju creva) ili veliki metilj (pljosnati crv koji zaražava jetru ili žučnu kesu), za koje bi mi mogli da imamo vlastite urođene fiziološke odbrane, zato što smo morali da se nosimo sa njima milionima ili više godina.
Trebalo bi da smo spremniji da se borimo protiv tih infekcija nego protiv parazita sa kojima smo se upoznali relativno skorije.
To je, makar, generalno ideja.
Autor fotografije, Science Photo Library
Potpis ispod fotografije, Ljudi su se borili protiv zaraznih crevnih glista milenijumima, zbog čega smo razvili vlastite odbrambene mehanizme
Šta se, dakle, dešava kad upotrebite sve što imate – antibiotike, sredstva za dezinfekciju ruku, antibakterijske sapune, vakcine, pa čak i radijaciju – da biste se borili protiv vlastitih bolesti i infekcija?
Jedno vreme su nam ljudske inovacije dozvoljavale da povedemo u eskaliranju „trke u naoružanju” protiv mikroskopskih zveri od kojih oboljevamo.
Ali sada kada uživamo te „ljudske mere zaštite” možda, da ironija bude veća, postajemo suviše čisti.
Možda zajedno sa štetnim parazitima izbacujemo i korisne simbiotske mikroorganizme.
Ima nekoliko naizgled odbojnih načina koji se testiraju radi izlaženja na kraj s ovim.
Iako možda mislimo da su ljudi u prednosti, moramo da prihvatimo činjenicu da su virusi, bakterije i svi ostali vrlo spretna stvorenja sama po sebi, koja su u međuvremenu razvila vlastite odbrambene mehanizme protiv naših taktika.
Nema sumnje da ćemo smisliti sofisticiranije način kako bismo se izborili sa ovom pretnjom.
Ali tu je još jedno intrigantno pitanje: da li možemo da naučimo bilo šta na osnovu običaja čišćenja drugih životinja što bi nam pomoglo da preživimo naš vlastiti rat sa bolestima?
Potpis ispod videa, Australija i medicina: Crv od osam centimetara pronađen živ u mozgu žene tokom operacije
#Paraziti #bakterije #Kako #životinje #brane #infekcija