Džon Sevidž već neko vreme nije stranac u Srbiji. Sedmi put dolazi, putuje po našoj zemlji, druži se sa Srbima, igrao je već u nekoliko naših filmova. Čuveni američki glumac, koga najviše pamtimo po filmovima „Kosa”, „Lovac na jelene” i „Kum 3”, u razgovoru za „Politiku” opisuje Srbiju kao „magično mesto sa fantastičnim ljudima”.
Prepoznatljivo šarmantan, raspoložen i opušten, glumac prodorno plavih očiju, koji je bio nominovan za Oskara, najpre je govorio o razlogu sadašnje posete Srbiji. Naime, Sevidž je pomagao promociju knjige „Kako sam otkrio Ameriku” o svom prijatelju Lazaru Rokvudu, holivudskom glumcu iz Sombora, autora Nemanje Sarača.
– U poslednje vreme radim sve više lokalnih priča, filmova o ljudima, sa kojima svi mogu da se identifikuju. Putujem po mnogim zemljama, ne radim velike američke produkcije. Sloboda je samo još jedna reč kada nemaš šta da izgubiš – citirao je reči čuvene pesme Dženis Džoplin.
Neizbežno pitanje za Džona Sevidža je u vezi sa antiratnom tematikom u filmovima. Koliko je ona aktuelna danas i da li je geopolitička situacija u svetu slična onoj iz vremena „Lovca na jelene”?
– Kako reaguju ljudi sa obe strane fronta kada se pomene rat? Strahom! Ljudi se danas bore sa životom uz prihvatanje da življenje postaje sve opasnije. Čak ni sam rat nije toliko opasan, koliko određene energije koje se gomilaju u društvu. Kada razmišljam za kog političara da glasam, tražim ljude koji će doneti promene. Koji će omogućiti običnom čoveku da radi, da lakše živi, da manje plaća porez, da ima socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Ne volim korporacije. Novac koji njima odlazi ne dopire do običnog čoveka. Mnogi lažu u kampanjama, obećavaju, ali na kraju ništa od toga ne ostvare – kaže bez mnogo uvijanja.
Ističe i da je mnogo nasilja na ulicama. Mnogo je oružja na ulicama.
– Ko je odgovoran za prodaju naoružanja klincima? Mnogi imaju oružje koje im je lako dostupno. Plašim se nekih zajednica u Americi. Video sam koliko deca mogu da budu nasilna. Svuda u svetu je sve gore. Nasilje je i u saobraćaju. Svi negde besno jure. U Kaliforniji ima, na primer, 160 različitih kultura u samo jednom okrugu. Oni moraju da nauče da žive i rade zajedno. Imam 74 godine i video sam mnoge incidente, bande mladih momaka koje se iz obesti ili zbog sitnih povoda međusobno ubijaju. Odmalena sam imao te frustracije, bio sam maltretiran u školi, pa sam i sam postao nasilnik – priča Sevidž i nastavlja šapatom:
– Sada sam počeo da šetam. Samo hodam… Ispod drveća, jer drveće ima moć.
Pitali smo ga šta je ključno da bi neki film postao blokbaster i zaradio mnogo novca. Odgovara da je teško predvideti da li će neki film „rasturiti blagajne”.
– „Rasturiti” može velikom bukom, velikom muzikom, možda nekim velikim ratom, velikim uzbuđenjem, ludilom posle čega će vam „eksplodirati” glava. Ali u takve filmove uvek je uključeno i mnogo novca. Sve je više kreativnosti i mogućnosti u filmovima, ali se sve svodi na manipulativni biznis. Produkcije mogu da isprogramiraju da zarađuju tako što gube novac. S druge strane, čak i ako zarađujemo, možemo da namestimo kao da gubimo, pa da platimo manji porez državi – objašnjava šta su negativne pojave u današnjoj filmskoj produkciji.
Navodi da je sada u filmovima samo jedan procenat onoga što je stvarno, a ostalo su animacije, „sve je napravljeno pomoću kompjutera”.
– Imate kompjuterske slike, imate zmajeve koji izgledaju kao pravi. Sve što nije stvarno sada izgleda stvarno. Ipak, najvažnija stvar koja će učiniti neki film gledanim jeste da probudi dete u nama. Takvi filmovi ostaju u nama do kraja života. Možda neće zaraditi toliko mnogo novca, ali ćemo zapamtiti njihovu priču. Za mene su bili najbolji filmovi iz pedesetih godina, koje sam gledao kao dete, koji imaju životne priče u sebi. Hičkok je pravio „strašne” filmove koji su bili odlično napisani. Volim i filmove Džejmsa Stjuarta – kaže glumac koji se pojavio u više od 200 predstava, filmova i serija, u kojima je glumio različite likove, od ratnog veterana, preko policajca, mladog farmera do vladinog agenta, u različitim žanrovima, od drama i trilera do naučne fantastike i horora.
Izbegava pitanje zbog čega su Srbi negativci u mnogim američkim filmovima i serijama. Više voli da govori o Srbiji i njenim ljudima.
– Srbija je čudesna zemlja i važan deo sveta. Odnosi između Istoka i Zapada su izraženiji ovde nego na drugim mestima. Svaki moj dolazak u Srbiju ima drugačiju energiju, svaki put kad se vratim, vidim nešto novo i bolje nego pre. Srbija ima karakter, njeni ljudi umeju da saosećaju i imaju hrabrost. Ovde ima i toliko dobre hrane, videće se po mom izgledu posle dve nedelje – rekao nam je uz osmeh, hvatajući se za stomak.
Govoreći o muško-ženskim odnosima, holivudska zvezda često upotrebljava izraz „strpljenje”, potrebno je imati strpljenja za sve različitosti. Ističe da se svet menja i da žene moraju da budu više uključene u politiku, u rukovođenje i odlučivanje, ali i da budu više plaćene.
– Muškarcima je potrebna pomoć žena. Potrebne su nam žene da na svet gledaju kao na dete, da neguju odnose među ljudima – dodaje Sevidž, koji i u sopstvenoj porodici živi neke „različitosti”. I verske, ali i rasne. Njegov tridesetogodišnji unuk Zolan je Afroamerikanac. Majka mu je poreklom iz Bocvane, iz porodice sa istorijom ropstva dugom 100 godina.
(Printscreen/Instagram)
Sevidž priča kako su preci njegovog unuka bili robovi u Zapadnoj Virdžiniji, da mu se baka vratila u Bocvanu da se obrazuje i tamo upoznala dedu koji je bio dekan univerziteta:
– Zolan je vrhunski novinar „Njujork tajmsa”, prati državnu bezbednost u Vašingtonu, često leti sa predsednikom SAD, potpredsednikom, državnim sekretarom, državnim tužiocem. Dobiće Pulicerovu nagradu jednog dana. On je sjajan, pravi blagoslov, ima odličan stav i smisao za humor, ali, suočava se sa problemima, jer je crnac u Americi, što je još uvek izazov.
Džon Sevidž je veliki ljubitelj mjuzikla i voli da peva. Trebalo je, kaže, da studira pevanje. Pa je i zapevao za ekipu „Politike” delove operete „Dein ist mein ganzes Herz” na nemačkom, italijansku belkanto pesmu „O del mio dolce ardor”, onda i pesmu koju je naučio još kao dete…
– Želeo bih da pravim što više mjuzikala. Pravio bih ljubavne priče – kaže poznati glumac.
Dodaje da bi voleo da napravi mjuzikl o Srbiji, sa originalnim pričama iz ovih krajeva, možda na dva jezika: „Kontakti sa ljudima su vrlo važni za promovisanje prave stvari. A muzika pomaže.” Antrfile
Džon Sevidž kaže da je voleo filmove Miloša Formana još dok ih je pravio u Čehoslovačkoj, o mladim ljudima koji su se na ulicama suprotstavljali tenkovima.
– „Kosa” nije film o hipicima. To je film o ratu i drogama i miru i muzici. Sa divnim kostimima. Mi smo delili iskustvo i želju za promenom, na neki spiritualistički način. Ja nisam bio hipik, bio sam kauboj sa farme, koji se sreo sa ljudima koji su bili različiti od njega. Bio sam član studentske demokratske omladine tada i imali smo sastanke na kojima smo diskutovali o čitavoj situaciji, o ratu u Vijetnamu, u stranoj zemlji, o Amerikancima koji su se borili tamo, mladim ljudima koji su regrutovani u rat koji nije ni bio proglašen. Nismo bili hipici, nego mladi ljudi koji nisu to hteli da prihvate. Delili smo ista shvatanja, bili smo protivnici ubijanja – kaže naš sagovornik.
#Vaša #zemlja #magično #mesto