Vesna Marković je rodni Veliki Gradac u opštini Glina morala da napusti kada je imala četiri godine. U traktoru se našla sa babom, dedom i prababom, dok je otac bio na frontu.
“Mi smo se spakovali sa dva traktora i dve prikolice da bismo se sklonili dok prođe, međutim borbe su bile toliko ozbiljne da smo zapravo krenuli u put u nepoznato. Pamtim bakino uzimanje iz kreveta, umotavanje u ćebe i mog medu koji se kasnije izgubio, ali se sećam pakovanja u traktorsku prikolicu, sećam se tih suza, jauka”, kaže ona.
Rani odlazak ipak nije izbrisao sećanja koja su prethodila “Oluji”.
“Ovde se nalazio orah koji je u međuvremenu posečen, tu se nalazila moja ljuljaška i dekina i naša jutra su počinjala tako što su oni pili kafu, a ja pila belu kafu i ljuljali su me u ljuljašci”, navodi ona.
Put ka Srbiji trajao je 17 dana. Uz pomoć prijatelja, novi dom su pronašli u Koceljevi, a rodni kraj posetili su prvi put posle 15 godina
“Taj prvi dolazak posle toliko godina tamo gde ste odrasli, gde ste pustili prve korake, gde ste se rodili, predstavlja posebnu emociju, posebna sećanja i posebna osećanja. Kada me pitaju odakle sam, ne znam šta da odgovorim, rođen si u Glini, odrastao u Šapcu, a veći deo svog života živim u Beogradu. Tako da je to sudbina svih nas koji smo bili u koloni i koje je Oluja donela u Srbiju”, kaže ona.
Euronews
Stotine krajiških porodica utočište nakon “Oluje” pronašle su u beogradskom naselju Busije. Među njima su i Jovan Vučenović iz Knina i Željko Bursać iz Ličke Kaldrme koje je nesreća zatekla u poznim četrdesetim godinama.
“Nažalost, narod nije znao ništa, ni običan vojnik ništa nije znao, to je bilo sve izrežirano. Ja kad sam doživeo tu kataklizmu, nisam odmah hteo da idem za Srbiju, ostao se sa časnim narodom Manjače i Kozare u Banjaluci do 1998, nadajući se da loše izrežirani film neće dugo trajati i da ćemo se mi vratiti na te prostore”, kaže Bursać.
“Ja sam svoj auto ostavio u garaži da bi uzeo traktor od komšija da bih mogao što više komšija izvesti do prvog sela 7-8 kilometara, jer sam računao da ćemo biti dan-dva i da ćemo se vratiti. Međutim, kada smo prolazili kroz grad, videli smo da će teško biti vratiti se u nekom kratkom periodu”, kaže Vučenović.
Sećaju se da je kretanje kolone bilo otežano zbog povremenog granatiranja hrvatskih snaga.
“Kolona, vi ne možete to da pretičete, morate pratiti onog ispred sebe. Ispred Drvara nam je bio zaustavljen prolaz, jer Hrvati su dejstvovali artiljerijom po Drvaru, nije bio siguran prolaz. Došli smo nekako do Petrovca, u Petrovcu nemate dovoljno goriva pa tražite. Dok ste se snašli, nastavljate dalje, ne možete da vozite od umora, pokisli, nikakvi i zdravstveno ni psihički. Pa smo onda u Sanskom mostu jednu noć proveli, pa u Prijedoru, pa u Banjaluci. Nemate da vidite osmeh, sve su to zabrinuta lica i izgubljeni pogledi, tuga, žalost, sve što smo imali i stvarali, ne samo mi, nego i naši preci, jednostavno su nestali u 24 časa”, ističe Vučenović.
Zbog proživljene traume, nanete štete i novog života u Srbiji, ističu da više niko i nema želju da se vrati u zavičaj
“Što kaže moj pokojni otac – nisu mi ni jedan ekser ostavili u kući”, kaže Vučenović.
Kuće su im ostale zapuštene, dok su pojedini koji se tamo ne vraćaju – odlučili i da ih prodaju.
#smo #spakovali #dva #traktora #dve #prikolice #sećam #suza #jauka