U julu 2014. probudila se sa trzajem ruke. Gledala je kroz mali otvor iznad glave gledam u nebo. Otvor je bio baš mali, nebo čudno. Napolju je bio vruć dan, a osećala je kao da ima 100 stepeni. Teško je disala i bila je oznojana. Deca su bila u školi, jedno na koledžu, drugo u srednjoj školi. Muž je bio na poslu, ali se kasnije ispostavilo da je jurio u kolima ka bolnici. Borila se za život. Upravo je napunila trideset osam.
U ovom trenutku Mindi Boston je shvatila da je u opasnosti i da umire.
Sedam dana stvarnost i noćne more kovitlali su se u nerazlučivoj magli.
“Budila sam se mutnih očiju i suvog grla, sa panikom u mislima. U trenutku sam bila pribrana da mi objasne da sam dobila sepsu posle operacije”, kaže Mindi navodeći da većina ljudi koji prežive iskustvo bliske smrti opisuje ga novi početak života. Žele da rade, probaju, idu i budu sve što su možda propustili.
“To nije bilo moje iskustvo preživljavanja. Imala sam rane po telu. Trebalo je nekoliko meseci da moje telo zaceli, moj um se nikad nije do kraja oporavio”, iskrena je.
Nekoliko meseci pre tog dana u kolima hitne pomoći, Mindi je bila u zenitu – deca su bila uspešni đaci, imala je odličan posao i ljubav svog života pored sebe. Imala je toliko planova za koje je bila sigurna da će se ostvariti.
“Samo šezdeset dana kasnije, moja majka, novi muž i ćerka tinejdžerka su me naizmenično kupali i vodili u toalet”, seća se.
Život je bio završen za nju. Njena trauma je naučila da živi kao da umire.
„Kada sam se probudila, znala sam da mi je data druga šansa. Rešila sam da nikada više neću uzimati ni jedan dan zdravo za gotovo. Dok su drugi iskustva bliske smrti doživljavali kao katalizator da žive radosno, ja sam postala svesna da postoje mnogo gore stvari od smrti — poput preživljavanja. Strah, bes i stid su prevladali. Jedna od fraza koju sam više puta čula tokom oporavka bila je prihvatanje „nove normalnosti”. I dan-danas me ježim od tih reči. Želela sam svoje staro normalno i trebale su mi godine da prihvatim da je to u stvari nestalo. Kao i dom mog detinjstva, prestao je da postoji osim u sećanju. Nijedna količina lekova ili rehabilitacije ne bi vratila osobu kakva sam ranije bila. Postala sam ogorčena i negativana. Bila sam ljuta na doktore, ljuta na svog muža što mi je spasao život, ljuta na svoje telo što me izneverio.Svaki aspekt mog života se promenio. Moje telo više se ne oseća na isti način. Nezašivena rana zarasla je u nazubljeni greben koji je promenio način na koji mi je odeća pristaje. Glavobolje su mi prešle od manjih smetnji do hroničnih, svakodnevnih, mučnih događaja koji su me sputavali danima ili nedeljama. Čak i kada su mi hirurški ožiljci zacelili, moje telo je i dalje bilo polomljeno i bolno, zbog čega su bile potrebne godine terapija raznih. Psihički, borila sam se sa svime što su promene značile, od gubitka nezavisnosti do pada samopoštovanja”, ispričala je Mindi za Your Tango.
Objasnila i da je jedna rutinska operacija postala komplikacija koja joj je promenila život. Tri dana kasnije, imala je unutrašnja krvarenja, sepsu, što je dovelo do više hitnih operacija i niza komorbiditeta. Njen život se dramatično promenio.
“Vratila sam se na posao nekoliko meseci kasnije, ali nisam mogla da pratim tempo posla. Moja kompanija mi je našla nekoliko pozicija sa skraćenim radnim vremenom, ali je i dalje bila borba da se pojavim svaki dan. Moj um je bio voljan, ali moje telo nije bilo baš timski igrač. Imala sam još tri operacije, još tri oporavka i dve godine buljenja u plafon bolničke sobe. Pitala sam se zašto se još borim, pre nego što sam otišla u penziju sa četrdeset godina. Poslednjeg dana rada moje najmlađe dete je otišlo na fakultet. Shvatila sam da je moj stari život zauvek nestao. Ali, pošto sam bila živa imala sam priliku da se ponovo izgradim u nešto novo. Dugovala sam sebi i svojim najmilijima da ustanem, obučem se i nastavim sa životom”, iskrena je.
Prošlo je deset godina otkako sam ležao u tom bolničkom krevetu, žaleći za preživljavanjem.
“Bilo je nekih zaista teških odluka. Shvatila sam koliko sam srećna što sam prisutna i koliko je još gore nekim ljudima. Takođe sam naučila da je u redu žaliti za životom koji smo nekada živeli. Tugovanje je ciklus – koji sam deceniju vozila kao vrtešku. Počelo je sa poricanjem da će se stvari vratiti u normalu, a zatim je napredovalo do besa, uglavnom usmerenog ka unutra, ali ponekad i na druge jer su se usudili da žive životom koji sam želela. Cenkanje i depresija su se nastavili, kolebajući se između odustajanja zauvek i ubeđivanja sebe da me negativnost samo još više čini bolesnim. I, konačno, prihvatanje da sam ovo ja, što je više od moje borbe. Ponosna sam na to ko sam postala, ne zato što sam imala izbora, već zato što nisam imao izbor. Ja sam preživela”.
#Kako #izgleda #borba #život #žal #preživljavanjem