Uoči uručenja „Zlatne značke” koju je za doprinos kulturi dobio od Kulturno-prosvetne zajednice Srbije još 2017. godine, dopisnik RTS-a iz Čikaga Aleksandar Žigić je iz Ministarstva kulture taksijem otišao kući da, ipak, stavi kravatu. Nije se nadao da će mu „značku” koja ga je čekala dok je bio daleko, uručiti lično ministar kulture Nikola Selaković.
Ministar Selaković uručio je Žigiću „Zlatnu značku”
„Uzbuđen sam i iznenađen. U isto vreme, ovo je veliko priznanje i za našu američku dijasporu o kojoj izveštavam, jer sada shvatam da smo državi važni. Otkako smo se ’približili’ direktnim letom Beograd-Njujork, počeo sam i češće da dolazim u svoj grad, da šetam kako sam dugo sanjao Knez Mihailovom ulicom, onda starim potesom od Radio Beograda do RTS-a gde sam počinjao karijeru, a upoznao sam i Beograd na vodi kojem bi i Njujorčani pozavideli”, priča raspoloženo nakon svečanosti, hitajući na beogradske ulice s diplomom u ruci.
Rečenica „Iz Čikaga izveštava Aleksandar Žigić” postala je opštepoznata široj televizijskoj publici, na više domaćih programa. Osnivač Srpskog Radio Čikaga 1995. i pre toga emisije „Tamo daleko”, pripovedač o životu naših iseljenika, ali i hroničar svetskih sportskih, kulturnih i političkih događaja o kojima je izveštavao i za velike američke medije, najpoznatiji je po čestim intervjuima s košarkašem NBA Nikolom Jokićem. Ostalo je upamćeno, hvali se, da su pre osam godina gotovo sve američke televizije i društvene mreže objavile kako je prvu izjavu nakon velike pobede Jokić dao srpskom novinaru iz Čikaga.
„Jokić je ostao dečak iz Sombora, vedar i pun entuzijazma, pristojan i neiskvaren. Jednom mi je rekao da će morati, ipak, ponekad da izjavu prvo da američkim novinarima, da ne misle da ih ne poštuje, bilo mi je simpatično”, priča.
Često je razgovarao i s njegovom porodicom i shvatio koliko je ta podrška vrhunskom sportisti bitna.
Poznati su i Žigićevi razgovori s teniskim asom Novakom Đokovićem, nakon Ju-Es opena i drugih prvenstava u Americi.
Razgovor s Đokovićem na prvenstvu Ju-Es open
„Za Novaka je karakteristično da na sva pitanja odgovara u tri rečenice i to često filozofski, što se od jednog sportiste uglavnom ne očekuje. To iznenađuje i sve strane novinare. Podrška porodice koju i on ima za mnoge u inostranstvu je enigma”, ističe.
Vodio je razgovore i s američkim kongresmenima i senatorima, često i s „prijateljem Srba” Ričardom Grenelom koji je bio na čelu bezbednosne agencije, za kog nam otkriva da će „opet dobiti visoku poziciju ako Tramp pobedi”.
Nedavno je izveštavao i s prikazivanja filma „Heroji Halijarda” u američkom Kongresu.
Prvi intervju s mamom
Televiziju i radio zavoleo je još kao devetogodišnji dečak koji se s roditeljima iz Šapca doselio u Novi Beograd. Na poklon je dobio mali magnetofon i snimao je prvo mamu Milku dok je spremala ručak, a onda i sve ostale ukućane. Sa 15 godina počeo je karijeru na studentskom radiju „Indeks 202”.
„Urednik na Televiziji Beograd Mladen Popović čuo je moju rubriku ’Pet minuta za usmerenjake’ i pozvao me da vodim novogodišnji program, a onda i emisiju ’Hit meseca’. Postajao sam poznat s popularnom emisijom, išao sam i kod Mišela, legendarnog frizera u centru grada, kako bi mi napravio neku specifičnu, zapadnjačku frizuru. Tih osamdesetih bili smo okrenuti Zapadu. Nakon godinu dana morao sam da prekinem vođenje emisije zbog vojske.”
Žigićevom voditeljskom najavom započeo je i program radija B 92. Tri meseca kasnije, 1989. godine, otišao je u SAD.
„Snovi o Americi nastali su kada sam slušao tadašnjeg dopisnika Gorana Milića. Jednom sam ga u klubu Radio Beograda pitao da se javlja u moju radio emisiju, što je on odmah prihvatio i uključivao se pozdravom ’Nalazim se u Njujorku, na 19. spratu’. Poželeo sam i ja to isto da radim. Završio sam engleski jezik i književnost i u Ameriku sam otišao na postdiplomske studije. Neočekivano, nakon što sam magistrirao na odseku za televiziju na Univerzitetu Sirakjuz, odmah sam dobio posao profesora radio i TV novinarstva na Univerzitetu Čepmen u Kaliforniji”, priča o tamošnjim počecima.
Brzo počinje da radi u američkim medijima, među kojima su Si-En-En i druge velike kuće u kojima je uvek pokušavao, kaže, da predstavi pravu sliku o svom narodu. „Sistem i politiku tako moćne države ne možete da promenite, ali možete da probate da utičete na viziju koju njena javnost ima o jednoj dalekoj zemlji”, priča.
Jedan je od malog broja Jugoslovena koji su radili u američkim medijima: „Radio sam i u Vašingtonu, Atlanti i Čikagu, izveštavao iz Pentagona, Bele kuće… U Americi nije praksa da u medijima rade stranci, posebno iz nekadašnje Jugoslavije. Mnogi od prijatelja nisu uspeli. Ako dolazite ’sa strane’, morate perfektno da znate jezik, dobijete dozvolu za rad, a sve to često i bez podrške porodice. Ja sam imao jak motiv: kada me profesorka engleskog na beogradskom fakultetu oborila na ispitu, rekao sam joj pred svima da bolje znam engleski od nje. Obarala me je još pet puta i produžila mi studiranje za godinu dana, ali ni danas mi nije žao, jer sam tada postavio sebi cilj da to znanje i dokažem. Ipak, mislim da je presudno bilo to što svoj posao radim objektivno i odgovorno, u kojoj god da sam državi. Pristup mi je uvek isti. Nikada se nisam, ni ovde ni tamo, priklanjao nekoj od partija ili nečijem programu”, naglašava.
Na početku, na NBS stanici u Čikagu radio je od dva do 10 ujutru i imao obavezu da u smeni napiše 40 vesti. Tada je potpuno savladao „zanat pisanja vesti na engleskom, na američki način”. Počeo je da upoznaje kulturu i način života, a s menjanjem redakcija i gradove, ulice i četvrti. Najteže mu je, otkriva za „Magazin”, bilo da napiše prvi izveštaj s bejzbol utakmice.
Na Si-spen televiziji u Vašingtonu rukovodio je uključenjima uživo s Kapitol hila. Svi govornici gledali su da im on da znak da počnu. Ali je njemu, kao i uvek, najvažnija bila prijateljska atmosfera u poslu: mladi entuzijasti koji su izveštavali sa svih događaja u Kongresu pomagali su jedni drugima. A kad mu je u Atlanti izgoreo porodični stan, kolege iz Si-En-Ena dovezle su svojim kolima nameštaj i odeću…
Mali studio u stanu
U Vašingtonu je vodio i radio-emisije na srpskom jeziku za „Glas Amerike”. Od 2008. svakodnevno je dopisnik RTS-a, od Dnevnika do Jutarnjeg programa, a u Čikagu uređuje program za dijasporu „Radio Avala”. Sve to radi iz malog „studija” u svom stanu, pa i emisiju „Srpska razglednica iz Amerike” koja može da se pogleda i preko aplikacija na telefonima, preko kojih se danas tamo i gledaju programi. U njegovoj kući ostala je samo jedna nekorišćena kutija za kablovsku televiziju koju isto sada gledaju preko aplikacije. Dodaje:
„Danas u Americi tako svi stranci na telefonu gledaju televizije iz svojih zemalja. Mnogi uvek sanjaju o povratku, pa makar samo da imaju stan u otadžbini, da znaju da kad-tad mogu da se vrate.”
Mirjana Nikić
(Foto:grafije: M. Nikić i lična arhiva
A
Novinari bez slobodnog vikenda
Prava je retkost ako radite u američkim medijima da imate slobodan vikend, priča naš sagovornik. Radno je za novogodišnje i božićne praznike, za Dan zahvalnosti, radi se i noću. Mnogi mediji stalno povećavaju obim posla, a smanjuju honorar. U nekim TV stanicama novinar za istim stolom radi i posao montažera i to nekad za manju platu od prethodne. Veliki broj njih je u stalnom strahu od otkaza. Ali kad se posao radi savesno i dogovorno, tamo nema brige, tvrdi.
Tramp trenutno u prednosti
Na osnovu procena i anketa, Žigić kaže da bi na predstojećim američkim izborima, u državama u kojima je mala razlika u glasovima republikanaca i demokrata, Tramp mogao da dobije 60 glasova više nego što je potrebno za pobedu. „Jedan glas više u bilo kojoj američkoj državi dovoljan je da kandidat dobije tu sve poene, a po analizama, ovog trenutka je bivši predsednik u prednosti oko 15 procenata. Odnos snaga i procene do izbora u novembru će se uobičajeno menjati. Istina je i da simpatije prema Trampovoj snazi nakon atentata rastu čak i kod glasača iz suprotnog tabora, kao i donacije za njegovu trku, ali ako Donald Tramp pobedi, to neće biti iz tih razloga”, tvrdi poznati novinar.
#Američki #san #Aleksandra #Žigića