U njegovom ateljeu na Novom Beogradu je „kreativni haos”. Samo on može da se snađe među mnoštvom skulptura, slika, crteža, projekata. A on je vajar i slikar Dragoljub Drago Đokić. Višestruko nagrađivan, cenjen i uvažavan. Iza njega je oko 1.000 skulptura i više od 200 slika. Život i stvaralaštvo kakvo se poželeti može. Neko bi pomislio, stvarao, pa mu je sve tu, nadohvat ruke.
– Srećom, nije tako – kaže za „Magazin” ‒ Moja dela su rasuta širom sveta: od Varšave, Pariza i Čikaga do Njujorka, Sidneja i Kaira. O onima na prostoru Srbije i Crne Gore da i ne govorim.
Bogata biografija. Godine plodnog stvaralaštva. Inspirativni potezi u glini, pa potom izlivanje u bronzi. Lice mu se ozari kad se pomene varošica Murino. Tamo je rođen, makar što mu je u srcu i Peć, gde je završio osnovnu i srednju umetničku školu.
Pamti i 1977. kada je u Beogradu okončao Akademiju primenjenih umetnosti. Usavršavao se u majstorskoj radionici Ota Loga, a onda nastavio svoj umetnički put u zemlji i inostranstvu.
Odrastajući pored Pećke patrijaršije i noseći u sebi duboko utisnute slike fresaka i srednjovekovnu arhitekturu manastira, istovremeno opsednut lozom Nemanjića, izvajao je „Slavski tanjir” s pečatima vladara Nemanjića, i skulpturu patrijarha Pavla. Oba dela poklonio je Pećkoj patrijaršiji.
U ateljeu na Novom Beogradu vlada „kreativni haos”
Ideja o Pavlovića mostu
Njegova dela davno su videli i neki važni i znameniti ljudi preko okeana. Pozvali su ga da doputuje i da stvara u Americi. Rado se odazvao pozivu. I danas je, širom ove velike zemlje, oko 100 portreta u bronzi, a tu je i portret njegovog sponzora i galeristkinje Su Keri. Neke su, kao recimo Merilin Monro, s prepoznatljivom belom haljinom, mesto našle i u njegovom ateljeu.
Upoznao je mnogo naših ljudi koji žive u Americi. Između ostalog, i poznatog biznismena iz Čikaga Slobodana Pavlovića i njegovu ženu Miru.
Seća se Slobodana kao čoveka punog dobrote, koji obožava svoj kraj oko Drine, voli svoj narod. I baš je Drago predložio Slobodanu da sagradi nešto veliko. recimo, most preko Drine koji će spojiti narod s obe strane reke, približiti Semberiju i Mačvu, ako hoće da ga narod po nečemu pamti.
Pitao ga je, seća se, podozrivo: „Ni manje, ni više nego most?”
– Onda sam, po povratku u zemlju, otputovao u njegov zavičaj, okupio deo tamošnjih ljudi, uveravajući ih da će im zemljak sagraditi most i da će skela, koja ih je dotad prevozila, otići u zaborav. Oni, naravno, ne veruju. Podsmevali su mi se na sastanku. „Umetnik, jesi ti sanjao tu ćupriju, pitao me jedan od seljaka” ‒ seća se naš sagovornik.
I pored svih prepreka, iskušenja, nesporazuma, pa i nerazumevanja, most je sagrađen i pušten u saobraćaj 1996.
– Mnogo mi je žao što je Slobodan nastradao u saobraćajnoj nesreći. Mogao je još mnogo toga da podari svom narodu – iskreno će umetnik.
Ovako je video Betovena
Da bi se i sam odužio tamošnjem stanovništvu, 1990. Drago je izvajao monumentalnu statuu knez Ivo od Semberije. Jedna je od mnogih iz njegovog bogatog stvaralačkog opusa. Svih dela se ne seća. Nabraja ono što mu, kako kaže, prvo padne na pamet: Sveto trojstvo srpske i svetske nauke – Tesla, Pupin, Milanković, pa zatim Betoven, Vladimir Putin, spomenik palim borcima na Kozari, dok je u Čikagu izradio monumentalnu skulpturu „Stradanje srpskog naroda od 1941. do 1945.”
Osim vajarstva, velika ljubav mu je i slikarstvo. Pokazuje dela koja su se zatekla u ateljeu.
Umetnik je porodičan čovek. Ima suprugu i dve ćerke. Ima i unuke. E, od njih je jednom dobio ozbiljan zadatak.
– Hajde, deda, uradi marsovca – povikala su deca.
– Bogami, nije bilo lako. Toliko skulptura sam uradio, mnoge su nagrađene, a sad je trebalo napraviti nešto što neće izneveriti dečju maštu – pokazuje nam „domaći zadatak”. ‒ Deca su bila zadovoljna, a marsovac je i danas u ateljeu.
Mnogo je stvarao u mladosti, a čini to i sada. Nema dana a da ne dođe u atelje. Dok je bio u ateljeu Oto Loga, učestvovao je u realizaciji spomenika palim borcima u Subotici, Bojniku i Ljigu, a radio je i na spomeniku tunišanskom predsedniku Habibu Burgibi. Autor je brojnih memorijalnih bista: španski borac Radosav Ljumović, narodni heroj Vujadin Zogović, Dara Dragišić, Broz…
Marsovac po želji unuka
Posebno pamti rad na skulpturi Vasilija Ostroškog.
– Dođe mi jednom u atelje prijatelj Milivoje Jauković s molbom da uradim skulpturu o životu Vasilija Ostroškog – kao da otvara dnevnik uspomena. – Nije sve teklo glatko. Uradim skulpturu, pa je uništim. Ali, nisam odustajao. Ko zna, možda mi je i sam Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac davao snagu. Na ovoj skulpturi on zida Ostrog. Predstavljen je kao iscelitelj.
Posmatramo ga kako jakim rukama mesi glinu. Uskoro će od toga biti stvoreno jedno u nizu umetničkih dela. Poput onog po imenu „Nana Mekuli” koje se nalazi u ogromnom holu bolnice „Mersi hospital” u Čikagu. Nana Mekuli je bila osnivač te ustanove, a bistu je naručio naš čovek, dr Puniša Leković, nekadašnji akušer u toj klinici.
Svojevremeno Drago je izazvao polemiku zbog slike „Čuvar poslednjeg Titovog petla”. Odmah postavlja pitanje u svom stilu:
– Iskreni da budemo, da li je neko video dotičnog čuvara, a i petla?
Zapažamo i skulpturu Mikelanđela, ali i onu pod imenom „Apokalipsa po Milutinu Milankoviću” koja je dugo mirovala na polici ateljea, među stotinama drugih dela. Na njoj iz zemljine kugle izranjaju četiri jahača apokalipse novozavetnog Otkrovenja Jovanovog.
Slobodan i Mira Pavlović
MNOŠTVO PRIZNANjA
Za višedecenijsko stvaralaštvo Drago je dobio mnoštvo priznanja: Nagradu za životno delo, zvanje istaknutog umetnika Srbije, nagradu Vašingtona za dve konjičke skulpture. Tu su i nagrade JUPIN-a za idejno rešenje „Život i delo Nikole Tesle” i za skulpturu „Sveto trojstvo”. Član Srpske kraljevske akademije nauke i umetnosti postao je 2013. a Oktobarsku nagradu Beograda stekao je 1977. U svoja sećanja ubeležio je da je prvu samostalnu izložbu imao 1969. u Prištini.
NIJE POSLUŠAO OCA
Dragov otac je grdno bio protiv njegove odluke da se otisne u umetničke vode. Žestoko se tome protivio, smatrajući da treba da se opredeli za vojni poziv. Hteo je da ga pošalje i na zanat kod kumova u Peći, koji su bili zlatari. Ubeđivanja i ljutnja nisu pomogli. Drago je imao svoju viziju: da upiše umetničku akademiju. Nikad se nije pokajao što je umetnost izabrao kao životni poziv.
#Vajao #likove #boraca #državnika #ali #marsovca