Otac Tadej poziva da se za ovog kratkog života, ovde još na zemlji, naučimo nebeskom životu, da se učimo da budemo mirni, tihi, krotki.
Otkad promišljaju o sebi i o životu, ljudi srce smatraju najvažnijim organom ili jednim od najvažnijih organa u telu životinja i čoveka. Uočavaju: kad prestane da radi srce, prestaje život. Srce je ključni organ i simbol ne samo telesnog, nego i duševnog života.
Srce je glavni i centralni organ cirkularnog sistema – organ krvotoka. I nadasve – organ osećanja. U jezicima većine evropskih naroda srce se doživljava kao središte samilosti ili nemilosrdnosti, hrabrosti ili kukavičluka, požrtvovanosti ili pohlepe, ljubavi ili mržnje i drugih emocija kojima se čovek predaje, odnosno koje ga obuzimaju. Očigledno je da se te dve funkcije prožimaju: sa svakom emotivnom reakcijom, sa svakim uzbuđenjem, menjaju se ritam i jačina srčanih otkucaja, a to se onda prenosi na celokupan organizam.
Srce je duhovni centar života. Duša u srcu prebiva. Prorok David Boga moli: „Srce mi čisto sazdaj, Bože, i duh prav obnovi u meni” (Ps. 50, 10). Čisto srce je – hram Božji, a duh prav – Duh istine. U hramu Božjem (unutar čoveka) da načalstvuje Duh Božji. Tako čovek biva u službi dobra.
U srcu se sažima čovekovo duhovno biće. Tu je sve ono do čega čovek drži, što oseća i što želi.
Iz čistog srca ishode ljubav i dobra dela, a iz nečista srca ishode mržnja i zla dela. U Svetom pismu biva zapisano: „Dobar čovek iz dobre riznice srca svojega iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice srca svojega iznosi zlo, jer usta njegova govore od suviška srca.”
Zato se od čoveka očekuje da ima – čisto srce. Hristos, upućujući da se drži do čistote srca svog, prekoreva licemere: „Ovaj narod usnama me poštuje, a srce im je daleko od mene.” Pritom podučava učenike svoje: „Što izlazi iz čoveka, ono pogani čoveka. Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle pomisli, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga, gordost, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka.” A u Besedi na gori kazuje: „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti.”
Imajući to u vidu, Sveti apostol Jakov u svojoj Sabornoj poslanici piše: „Približite se Bogu i On će se približiti vama. Očistite ruke, grešnici, popravite srca vaša, dvodušni.” A naš Sveti vladika Nikolaj Srpski ovako pojašnjava: „Bog ne gleda na to šta je jedan čovek u ovome svetu i šta ima, i kako je odeven, i nahranjen, i naučen, i od ljudi poštovan – Bog gleda na srce čoveka.”
Sveti Jovan Kronštatski upozorava da bi bilo veoma štetno ukoliko bi se prilikom obrazovanja razvijali samo um i razum, a ne bi se obraćala pažnja na srce. Piše: „Neobrazovanje, nerazvijanje, neumekšavanje i neispravljanje srca hiljadu puta je dostojnije prekora nego neobrazovanost uma. Neobrazovani je zaostao čovek, dostojan popustljivosti i sažaljenja, dok je onaj obrazovan – ali prepušten strastima i porocima, zlobi, gordosti, bezobzirnosti, zavisti, stomakougađanju, prejedanju, pijanstvu, koristoljublju, bludu i drugim strastima, i pored svog velikog znanja, kao i poznavanja volje Božje – čovek bezosećajnog srca, mrtav za Boga, budući da pravila koja je naučio ne primenjuje na delo i ne izvršava volju Božju, nego je narušava s još većom neustrašivošću i drskošću, nego onaj neobrazovani. Kod neobrazovanog čoveka postoji prostota srca, krotkost, nezlobivost, smirenje, ćutljivost i trpljenje koje je pred Bogom dragocenije od svih naših saznanja, od sveg spoljašnjeg sjaja, svih naučenih izraza, svih izveštačenih učtivosti, svih dugotrajnih molitava, svih visokoparno smišljenih reči; čak se i sami grehovi, ako su grehovi neznanja, mogu oprostiti.”
Čovek sam, po snazi volje svoje, odlučuje koga i šta prima u srce svoje.
Kao razumno biće, čovek je dužan da stražari nad srcem svojim. Srce svoje da otvara samo za ono što je dobro: otvara Bogu, otvara za blagodat Božju, otvara ljudima koji dobro nose, otvara za sve što je sveto i čestito, svemu što će ga uzvisiti u vrlinama. Takvi „gosti” primaju se u čistu kuću, a oni samim prisustvom svojim čine da kuća bude čista – da čovek ima čisto srce. Kad je tako, onda je srce ispunjeno ljubavlju – ljubavlju prema Bogu, prema bližnjima, prema svemu stvorenom da koristi čoveku i da svedoči o nenadmašnoj moći Tvorca, pa i prema sebi samome. Čovek čistim srcem približava se Bogu, približava se čoveku i smirava se u saglasju sam sa sobom.
Kod nemarnog čoveka srce se očas zatruje. Kroz vrata pred kojima se ne stražari često neprimetno đavo se ušunja i zagospodari. Srce takvog čoveka postaje leglo greha i ishodište zla. Čovek nečista srca regrutuje se u vojsku zla.
Pred čovekom čista srca otvaraju se duhovni vidici. A čisto srce vodi ga do onoga čemu teži duša njegova, rukovođena razumom. Vitovnički starac Tadej ističe da „Bog tajno počiva u svakom biću, posebno u centru života, u srcu”. I još napominje: „Mi svim srcem čeznemo za apsolutnim dobrom, za apsolutnim mirom, u stvari mi svim srcem čeznemo za Bogom.”
Nade uvek ima. Nikad nije kasno da se krene u preobraženje, u (o)čišćenje srca svog.
Otac Tadej poziva da se za ovog kratkog života, ovde još na zemlji, naučimo nebeskom životu. Ovako kazuje: „Nebeski život, mir i radost u Duhu Svetom, da se učimo da budemo mirni, tihi, krotki. Smirimo naše osetljivo srce koje se za sitnice vređa, jer tako nikad nećemo u Carstvo nebesko, da se naučimo da ne primamo uvrede, jer one mogu biti sve veće i veće, pa posle ih nećemo moći savladati. Ko zna šta nas još čeka, Bog je milostiv prema nama, pa krije našu budućnost. Niko od nas ne bi mogao da izdrži ako bi nam se otkrila budućnost našeg života, valja nam proći kroz razne nevolje i teškoće.”
Zato je potrebno biti spreman za put koji predstoji i imati što manje tereta na sebi!
#Čisto #srce