Devet godina već traje ljubavna priča Miguela Haramilja Postigoa i Kruševljanke dr Gale Živković, za koju i sami kažu da se može ispričati u kratkoj i u dužoj verziji. Kao španska telenovela.
Upoznali su se u leto 2015. na „Birfestu” u Beogradu. Miguel priča da, iako je u Srbiji već živeo godinu dana, nikada nije bio na takvom festivalu. Sudbina je udesila da je i Gala, umorna od spremanja ispita, s drugaricama odlučila da se opusti na istom mestu baš tog dana. I dok je Dejan Petrović uveseljavao ljude svojom trubom, dogodilo se da se Miguel nađe, ni kriv ni dužan, usred tuče. I, poleteo je… Na njegovu sreću, pravo pred Galine noge.
– Kad smo počeli da pričamo, bilo je kao da smo se znali ceo život – rado prepričava ovaj događaj Španac.
Iz Turske u Srbiju
Miguel je filmski postproducent, supervizor vizuelnih efekata i stendap komičar, rođen 1992. u Sevilji, a Gala je doktorka, trenutno na specijalizaciji iz ginekologije u GAK „Narodni front”.
Španac je u Beograd stigao iz Istanbula gde je radio kao grafički dizajner. Od prijatelja je saznao da je u Srbiji filmska industrija u zamahu, ali da nema mnogo studija, ni ljudi koji se time bave. Stigao je, priča za „Magazin”, sa svega 200–300 evra u džepu i rezervacijom za šestokrevetnu sobu u malenom hostelu u Zemunu.
– Ali bio sam srećan što počinje nova etapa u mom životu. Već nakon nedelju dana našao sam fantastičan posao u jednom studiju na Dorćolu u kojem ću provesti naredne tri godine.
On dodaje da Srbija ima mnogo stvari koje zaslužuju pohvalu, ali kao da ih ponekad ne cenimo dovoljno:
– Iako je kliše, u svakoj zemlji prvo primećujemo hranu, piće, muziku i kulturu. Užičanin, Piroćanac i Novosađanin – među njima su sitne razlike: u narodnoj nošnji, čak različito zovu ista jela… Kao veliki orkestar koji se sastoji iz više različitih instrumenata, a svi zvuče kao jedna prelepa melodija. Najmanje mi se sviđa saobraćaj i način na koji ljudi voze. Španci voze sporije, možda zato što smo većinu vremena pod uticajem sunčanice.
Miguel i Gala kažu da okolina veoma pozitivno gleda na njihov brak.
– Oduševljenje je prava reč za to. Ljudi obožavaju priču kako smo se upoznali, kako funkcionišemo na više jezika. Preselili smo se u Prag nakon završetka Galinog fakulteta i živeli tu gotovo tri godine, a posle u Minhenu godinu i po dana. Svašta nam se dešavalo, a loša iskustva smo pretvorili u životne lekcije i sad imamo šta da pričamo do kraja života. Ljudi u Španiji, posebno u Sevilji, obožavaju Galu, koja se uklopila u špansku kulturu, kao i ja u srpsku. Kao da smo zamenili mesta prebivališta – primećuje naš sagovornik.
Otkriva i kako je savladao srpski:
– Kad nastupam, kažem da sam naučio srpski da bih mogao brzo da nađem efektne argumente u raspravi protiv Srpkinje, morao sam da „propevam”. Ali istina je malo drugačija. Upoznao sam Galu dok je bila na studijama medicine. Kada sam video koliko uči, želeo sam da joj nekako pomognem i s vremena na vreme sam pratio u knjizi dok je ona ponavljala lekcije i tako motrio na svaki njen izgovor i akcentovanje. A možda sam samo hteo da provedem više vremena s njom. Ona bi me ispravljala kad god bih nešto pogrešio. I sad nemam španski naglasak i teško se primećuje odakle sam. Pored toga, kroz razgovor s ljudima se najbolje uči strani jezik.
Zanimljivo je i kako su usaglasili svoje tako različite profesije.
– Na prvi pogled moglo bi se reći da smo ja kao lekar i Migel kao filmski postproducent na potpuno suprotnim stranama kada je reč o karijerama. Međutim, od kako smo se upoznali, šalimo se kako sam ja umetnik u telu naučnika, a on naučnik u telu umetnika – dodaje Gala.
Miguel Haramiljo Postigo i Gala Živković
Ona je ponosna na svoju kolekciju Pikasovih slika, govori četiri strana jezika, ceo život peva u horu. Miguel pravi sapun u kućnim uslovima sa starim uljem i natrijum hidroksidom i pita se šta bi bilo potrebno da ljudi kolonizuju Mars.
– To ne znači da nismo izabrali prave profesije. Od malena sam želela da pomažem ljudima, a kad sam još na fakultetu prisustvovala prvom porođaju, odlučila sam se za ginekologiju i akušerstvo. Biti na samom izvoru života neprocenjiva je privilegija. S druge strane, lepota Miguelovog posla je što nije geografski vezan za posao, nije jezički limitiran – kaže mlada lekarka.
Kad je reč o planovima za budućnost, otkrivaju da ne planiraju ništa na duže od mesec dana. Tako ih je naučilo iskustvo u poslednjih šest-sedam godina.
– Samo da sledeći dan bude bolji od prethodnog i da se ne gubi nada i volja, jer u životu, kao i u komediji, najbolji nastupi su nastali iz improvizacije – odgovara Miguel.
Klupa pored Crkve Lazarice
On ne krije da je opčinjen Kruševcom:
– Podseća me na dom. Prepoznajem sličnosti, jer rođen sam u centru Sevilje, ali smo kasnije kupili kuću u Kamasu, predgrađu prestonice. Ili toliko volim svoju ženu da sve što je vezano za nju smatram svojim. Istorija grada, ulice, gastronomija ili jednostavno jedna klupa u parku pored Crkve Lazarice mene čine najsrećnijim čovekom na svetu.
Miguel veruje da je najbitnija stvar u životu da smo ljubazni, pogotovu jedni prema drugima. Svestan je, kaže, da su sada u modi rečenice kao „Moraš da se guraš” ili „Nemoj da budeš fin, jer to ljudi smatraju kao da si glup”. Ipak, veruje da nije bitno šta većina smatra da je norma ponašanja, već je važno da znaš ko si i da pomogneš drugima da budu srećniji.
Jedan običan dan
– Naš radni dan počinje jako rano, u 6 ujutru, zajedničkim doručkom i kafom pre nego što ispratim Galu do klinike. Nakon toga naš mops Frenki i ja idemo u šetnju do Čuburskog parka. Po povratku snimam jedno dva rilsa za „Instagram”, jer je najbolje osvetljenje u jutarnjim časovima, a nakon toga počinjem s radom. Nedavno sam završio veliki projekat za „Dizni plus”, a sad počinjem projekat za „Netfliks”. Popodne šetamo. Vikendom, ako smo slobodni, ne propuštam odlazak kod tasta i tašte u Kruševac ili kako ga ja zovem, „suidad de Kruševac”, moj rodni grad – otkriva Miguel.
#Miguelova #srpska #telenovela