Rodno selo Sutjeska, u ravnom Banatu, mu je u srcu. Vazda ga nosi u duši. Za njegove stanovnike će uvek reći „moj mili narod”. A on, Marko B. Milošević, uspešan privrednik iz Novog Sada, veliki je zadužbinar tamo gde je ugledao svet. Nikad nije zaboravio igru s vršnjacima u, kao strela, pravim ulicama, niti mu je ikad iščezao miris fine banatske prašine.
Markovi koreni su u Hercegovini, koju takođe neizmerno voli. Njegovi su, kao kolonisti, došli u ovo mesto po završetku Drugog svetskog rata, koje se do tada zvalo Stara Sarča. Onda su kolonisti predložili da naselje ponese ime Sutjeska, u znak sećanja na slavnu bitku.
Imalo je tada oko 3.000 stanovnika. Danas, 1.200. Živelo se bolje, kvalitetnije, bila je tu i velika osmogodišnja škola. Kako to obično biva, pod krovovima ušorenih kuća stasali su brojni uspešni ljudi. Među njima i naš sagovornik. Oprobao se u mnogim poslovima, a onda uplovio u vode preduzetništva, stalno razmišljajući kako da se oduži selu, kako da pomogne, da li da nešto sagradi.
– Pre 22 godine pokrenuo sam široku akciju, istovremeno i pomogao da selo dobije sada prelepi hram Vaskrsenja Hristovog – Tomina nedelja. Sada smo svi ponosni na tu građevinu, a meni je srce puno – pripoveda za „Magazin”. – Možda je neskromno reći, ali sam se, sa svojom porodicom, upisao među najveće zadužbinare novog hrama. Tu su, takođe, i Radivoje Ognjenović, Marinika Lapadat, Dejan Govedarica, Rako Zelenović, Petar Bajčetić, Čedomir, Momčilo i Veselin Ognjenović, Nebojša Milović, Dejan Slijepčević.
Ideja začeta u Trebinju
Početkom devedesetih godina često je boravio u Trebinju i na području Hercegovine. Tamo je jednom sreo Branka Tupanjca, našeg zemljaka, velikog zadužbinara i ktitora koji je upravo krenuo u poduhvat oko gradnje Hercegovačke Gračanice. On je u amanet uzeo obavezu da posmrtne ostatke slavnog Jovana Dučića vrati u rodno Trebinje.
– To me je emotivno i duhovno podstaklo da skromnim prilogom učestvujem u tom poduhvatu. Istovremeno, to je bio i početak mog razmišljanja o donatorstvu i ktitorstvu – priseća se naš sagovornik. – Deo mog sna se ostvario osvećenjem seoske crkve, ali sam hteo nešto više. Tako se rodila ideja da, u neposrednoj blizini hrama, sagradim Svetosavski dom, posvećen mom milom narodu. Na ovaj način ostavljam trajnu ne samo duhovnu, već i opštenarodnu, kulturološku i obrazovnu svetinju. Veoma sam radostan što će priču da nastave moja ćerka Anđa, unuke Danica i Dušica i unuk Marko. Drago mi je i kad vidim tim odanih ljudi iz sela koji će brinuti o domu.
A on je urađen po najmodernijim standardima, prostran je i komotan, funkcionalan, ima sale, kabinete, kuhinju, ima pozornicu, rečju – sve što je potrebno da se u selu priređuju kulturne manifestacije. Kompletno je opremljen, ima dva nivoa, 280 kvadratnih metara i može da prihvati oko 150 gostiju. Otvoren je za sve ljude dobre volje i čestitih namera. Obnovio je Marko u svom selu rodnu kuću, brine ne samo o Svetosavskom domu, već i o meštanima. Pomagao je lokalnim udruženjima i organizacijama i u opštini Sečanj. Vladika banatski Nikanor uručio mu je Orden Svetog Teodora Vršačkog, a onomad mu je stiglo novo priznanje „Planetarni Tesla”.
– Čovek može da bude zadužbinar i dobrotvor, ali ništa od toga neće realizovati ako nema podršku porodice, prijatelja, zaposlenih u svojoj firmi. Sve to imam – poručuje ponosno. – Već 22 godine sam kum škole „Ivo Lola Ribar”, kada stižem s poklonima, darujući đake.
Banatske balote
Sutjeska je lepo banatsko mesto, bogate prošlosti. Osnovna škola postoji već 150 godina, a podignuta je pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Školu su pohađali učenici nemačke nacionalnosti, dok su u Novoj Sarči osnovci nastavu imali u objektu pored Rumunske pravoslavne crkve. Dolaskom kolonista Srbi postaju većina u naselju, pa je 1945. počela nastava na srpskom jeziku.
– Kazivati o mestu a ne pomenuti Fudbalski klub „Radnički” bio bi veliki propust – smatra novinar Nikola Božović, takođe rođen u Sutjesci. – To je bilo mesto okupljanja: radosti zbog pobeda, tugovanja zbog poraza. Treba pomenuti Nikolu Vojvodića, dugogodišnjeg aktivistu. Generacija iz 1965. u fudbalskom takmičenju Jugoslavije obezbedila je plasman u Srpsku ligu, što je tada bio treći rang takmičenja. Više od 30 godina Marko je bio glavni donator kluba, koji bi se davno ugasio da nije njegove pomoći.
Svaki narod koji je stigao na ove prostore brzo se snašao, afirmišući etno detalje starog kraja. Jedan od tih sadržaja je i igra balote, drvene kugle koje su u svojim „torbama” doneli Dalmatinci iz područja gde je to bilo uobičajeno. Najbrojnija kolonistička porodica Đure Meljanca je pored svoje kuće imala i igralište za balotaše. Odavno nema deda Đure, ali ima balota i balotanja koji su se preselili na novo igralište u porti pravoslavnog hrama. Igraju i danas svi od 7 do 77 godina, a na tu „utakmicu” se svakog petka Marko Milošević zaputi iz Novog Sada, a legendarni, 85-godišnji Tomislav Tošo Manojlović (poznati fudbalski trener) to učini iz Zrenjanina.
Zemljoradnička zadruga „Zelengora” takođe je ponos sela, baš kao i zadužbinar o kome je ova priča. Kazivanje o njemu završavamo još jednom donacijom: inicirao je podizanje pet spomen-obeležja grofu Savi Vladislaviću Raguzinskom, dugogodišnjem savetniku u 17. veku na dvoru Petra Velikog. Poreklom iz Gacka, ovaj carski diplomata imao je velike zasluge u očuvanju srpstva i pravoslavlja. Zahvaljujući Miloševićevim donacijama, Raguzinskom su belezi podignuti u Sankt Peterburgu, Sremskim Karlovcima, Gacku, Svetosavskom (Mongolija) i Topli (Herceg Novi).
Za ove i druge humanitarne akcije Milošević je stekao mnoga priznanja, između ostalog i „Gramatu sveruskog i moskovskog patrijarha Kirila”.
FUDBALER I DžUDISTA
Marko je godinama odan sportu. Najpre je bio fudbaler Radničkog, a zatim član džudo kluba Partizan HINS iz Novog Sada. S ovim klubom je 1982. postao šampion države, a isti uspeh je ponovio u Kupu, godinu dana kasnije.
KAMEN IZ HERCEGOVINE
Ratnih devedesetih je, s komšijom i kumom Pejom Bajčetićem i drugim ljudima dobre volje, iz Novog Sada počeo da šalje humanitarnu pomoć u Hercegovinu.
– Stalno sam razmišljao kako da moje Gacko i taj prelepi hercegovački krš „preselim” u Novi Sad – pojašnjava naš domaćin. – Došao sam na ideju da u nekom od tih kamiona iz Hercegovine vratim prepoznatljiv stamen kamen. Jedna od tih kamenih gromada je i danas ispred moje firme „Impuls hemija” kao autentično spomen-obeležje povezanosti srpskog naroda.
#Dom #darivao #milom #narodu