Uprkos vrelom letu i visokim temperaturama žute lisičarke, vrganji i ostale gljive preplavile su i pijace u gradovima. S Kopaonika, Tare, Golije stigle su pečurke za trpezu urbanih ljudi, koji o ovim plodovima iz šume jedva da ponešto znaju.
Zato se svakog leta ili na pragu jeseni u Srbiji dogodi neko trovanje šumskim gljivama, gde cele porodice završe u bolnici.
Na sreću trovanja sa smrtnim ishodom su sve ređa, a u Mikološko-gljivarskom savezu Srbije veruju da su tome poslednjih godina doprineli raznim korisnim informacijama o tome od koga, gde i koje gljive brati ili kupovati i koristiti u ishrani.
Opasne otrovne dublerke
Stara mudrost kaže da svaka pečurka ima savršenu dublerku, pa se prevare i oni koji veruju da poznaju ovo šumsko blago. Tako blagva ili kneginja liči na opasnu muharu, a biserka na otrovnu panterovku…
Biserka se vrlo često meša s opasnom panterovkom, a lisičarka je jestiva, ali žuta kao i otrovna zavodnic
Zato prvi i najkraći savet Zorana Jelenkovića, predsednika i osnivača saveza, glasi: jedite samo one gljive u koje ste sto posto sigurni da su neotrovne.
– Ili, ako niste sigurni, kontaktirajte sa ljudima iz saveza, koji imaju sertifikat, a ne one koji se hvale da poznaju pečurke. Gljivama se obično otruju ljudi koji misle da ih poznaju. U savezu smo se angažovali i stavili na sajt spisak imena svih ljudi koji su položili za zvanje komercijalnog berača i za zvanje gljivar-determinator. Sertifikate koje imaju su garancija da je kod njih bezbedno kupiti gljive – kaže naš sagovornik.
I ponavlja, ma koliko na pijačnoj tezgi ili u gajbicama kupce mame lepe, sveže, žute, recimo lisičarke, valja od prodavca potražiti sertifikat:
– Žute su i gljive po nazivu zavodnice. Svašta se prodaje na pijaci. Među fotografijama koje mi šalju ljudi s pijaca nedavno sam dobio i sliku vodenih vrganja! Verujte mi, nešto tako ne postoji, nego neko treću ili četvrti klasu gljiva prodaje pod tim imenom. Neko to kupi, napravi, pojede… To je opasno, jer od pečuraka može da se umre. Istina, u prirodi je najmanje smrtno otrovnih gljiva, ali mora se znati osim izgleda i da li je po ukusu gljiva gorka, kisela…
Zoran Jelenković (Foto sa sajta Mikološko-gljivarskog saveza Srbije)
Jelenković objašnjava da postoje gljive koje imaju takozvane termolabilne otrove: jestive su, ali tek pošto su termički obrađene na 75 stepeni više od 10–15 minuta. Druge pak imaju kumulativne otrove: kada se jedu u kontinuitetu tokom tri, četiri meseca mogu da naprave ozbiljan zdravstveni problem.
Na pitanje ko se u Srbiji bavi branjem gljiva on odgovara da je to već godinama isti broj ljudi, s tim što su ruralni predeli gde ima gljiva sve prazniji, pa to uglavnom rade stariji ljudi. Međutim, treba praviti razliku između komercijalne berbe pečuraka i one iz zadovoljstva, hobija, navike.
– Ranijih decenija ljudi sa sela su kao dopunsku delatnost brali gljive u šumi, davali ih na otkup i zarađivali solidne pare. Sada su sela prazna, nema berača gljiva kao što je nekad bilo. Bilo je porodica koje su, kada je bila dobra gljivarska godina, od zarade kupovale popularnog „juga”, za par godina gljivarenja podigli su kuće. I sad je to unosan posao, ali nema ko da se bavi time. Vrlo je mali broj profesionalnih berača po selima – navodi Jelenković.
Da bi sačuvali ovu delatnost, 2015. osnovan je Mikološko-gljivarski savez Srbije, koji je okupio manja udruženja: počeli su s devet, a sada savez okuplja 26 udruženja, a tri su u procesu registracije. Udruženja imaju od 50 do 300 članova.
Jelenković kaže i da savez ne okuplja komercijalne berače, već ljude kojima je ekologija i ljubav prema prirodi na prvom mestu. Osim branja gljiva, bave se monitoringom ovih plodova prirode na Kopaoniku, Tari, Goliji, objavljuju knjige… Naravno i među njima ima onih koji prodaju ubrane viškove.
Naš sagovornik tvrdi da sadašnjim uredbama i propisima nije dobro uređen status komercijalnih berača, a to su oni koji u šumi naberu više od dva, odnosno tri kilograma, što je količina koja se iz šume može nabrati i poneti kući bez posledica.
– Gljive otkupljuje ko stigne i ko ima para. Uglavnom je to područje neregulisano, iako je zakon postavio pravila, ali u praksi to potpuno drugačije funkcioniše. Oko 90 odsto gljiva koje se prikupe u Srbiji, odlazi preko granice. To je unosni biznis.
Kad je dobar rod, dogodi se da jedan berač ubere i preko 80 kilograma za dan, recimo vrganja. Legalno poslovanje podrazumeva da berač za to ima papire na osnovu otkupljene kvote od Ministarstva zaštite životne sredine. Podrazumeva se i da ste edukovani za očuvanje ekološkog staništa, ali takve edukacije s beračima niko nije radio. Nikakve kontrole nema. Mnogo je komercijalnih berača koji nikad nijednu gljivu nisu probali. Gljive se prodaju u bescenje – nabraja nedostatke Jelenković.
Navodi da kod nas lisičarka u proleće krene po ceni od 1.000 dinara po kilogramu, ali to traje desetak dana, za prve koje se naberu. Njena cena u vreme kada je najveći rod pada na 100 dinara. Cena za vrganje se kreće od 150 do 300 dinara. U Zagrebu u istom periodu ti vrganji po kilogramu koštaju 25 evra, u Sloveniji 35 evra, a u Trstu 50 evra.
– Vrganj i lisičarka su dve najjače komercijalne vrste. Iskusni berač tačno zna gde može da nabere 90 kila, naravno zavisno od roda i dobre godine. Mi gljivari iz udruženja ne beremo tako velike količine, ali tačno znamo na kom prostoru i u koje vreme mogu da se uberu najbolje vrste. To su Kopaonik, Stara planina, Fruška gora, Jastrebac… Cilj nam je i da sačuvamo staništa, koja se proređuju nepravilnim branjem – kaže naš sagovornik.
Prema studiji izrađenoj u savezu, prema Jelenkovićevim rečima, država godišnje gubi na gljivama preko 20 miliona evra zbog sive zone. Na našu primedbu da je možda taj broj precenjen, Jelenković tvrdi da je tačan i podseća da se u njega ubrajaju i gubitak od nelegalne prodaje tartufa, koji su veoma skupe gljive.
Ne jedemo ih dovoljno
Sledi i pitanje koliko u Srbiji uopšte jedemo gljive.
– Ne jedemo ih dovoljno, prodajemo ih u inostranstvo. Kada bismo samo poštovali gljive, održavali staništa i samo se njime hranili, niko ne bi bio gladan. Zato u savezu društava imamo kulinarske sekcije, razmenjujemo recepte i trudimo se da narodu prenesemo znanje o jelima koja se mogu praviti od gljiva. Ili kako da ih suše, stavljaju u salamuru, to jest kisele, kako mogu da ih sačuvaju za celu godinu, jer su otkupne cene izuzetno niske zadnjih godina kod nas pa ih je onda bolje preraditi za sebe za zimu. Uvek je naravno bolje jesti šumske nego gajene gljive. Uostalom vrganj ne može da se gaji. Šumske gljive su ukusnije i zdravije – kaže Jelenković, koji se gljivama bavi 42 godine.
Otkriva da je bio u specijalizovanim jedinicama bivše Jugoslovenske armije i da je na preživljavanjima prvi put učio o gljivama. Rodom je iz Raške, na Kopaoniku bere ove šumske plodove već 40 godina, i za ovu planinu kaže da je „el dorado”, kada je reč o bogatstvu gljivama.
– Ceo vek sam ostao u gljivama, prvo kao samouk, a onda sam učio od znalaca, pa na kraju s prijateljima i dogovorio osnivanje saveza. Sada imamo respektabilnu naučnu komisiju od pet doktora nauka, ekologa, mnogo knjiga – ponosno dodaje.
Šampinjoni se ne računaju
Kod nas je sinonim za pečurke šampinjoni, koji se mogu kupiti u svakoj prodavnici ili na pijaci, u svako doba godine.
Ali Jelenković se na to smeje i kategorično kaže da gajene šampinjone ne računa u gljive. Podseća da je najsličnija gljiva šampinjonima, takozvani livadski šampinjon, čiji je vek trajanja od kada izbije dok ne istrune i propadne 24 sata.
– A gajeni šampinjon osam dana boravi u marketu i ostaje beo i sočan, jer se prska svim i svačim!
Od gajenih gljiva jedino preporučuje bukovaču.
Uzdaju se u jesenji rod
– Gljive ne poznaju kalendar i ima ih kad se u prirodi steknu povoljni uslovi za njihov rast. Mora da se poklope i dobra vlažnost vazduha i vlažnost zemljišta uz odgovarajuće temperature i onda one plodonose. Ove sezone prolećni deo je bio loš zbog suše, tokom jula je bilo jako vruće, pa se berači više uzdaju u jesenji rod. To je glavna sezona, samo da bude dovoljno kiše. Više od mesec dana je bilo pauze, a i tamo gde je bilo kiša, gljivi treba vremena da uđe ponovo u ciklus od 10 do 15 dana. Biće gljiva: više u planinskim, a manje u nizijskim područjima – prognozira Jelenković.
Izložbe na Goču, vašarima, u banjama
Na sajtu Mikološko-gljivarskog saveza Srbije istaknut je i kalendar održavanja izložbi gljiva po Srbiji. Za početak septembra gljivarsko udruženje „Raška” predstaviće šumsko blago na memorijalu Srećka Lazarevića, ali i na Danima Raške. Dani gljiva u Vlasotincu zakazani su za 27. i 28. septembar, kada je izložba i na Goču, u oktobru o gljivama će se od 11. do 13. pričati u banji Koviljači, ali i u selu Bogut, potom na vašaru u Raški. Slede Dani gljiva i bilja Homolja u Krepoljanima, susreti gljivara na Fruškoj gori, ali i na izletištu Vidrište kod Niša…
#Gljiva #kupuje #poznatog #berača