Rak, srčana oboljenja, dijabetes… lečenje i protokol kod većine bolesti promenio, ali ne i ishod. Ali, prema rečima Sama Parnija, vanrednog profesora medicine na Medicinskom centru Langone Univerziteta u Njujorku, „ono što verujemo o smrti je fundamentalno pogrešno”. To nije kraj, kaže on, već „reverzibilno stanje”.
Njegovo iskustvo na osnovu 30 godina istraživanja o tome gde se život završava i gde počinje smrt učinilo ga je vodećim stručnjakom u oblasti vaskrsenja sa fundamentalnom željom da promeni način na koji gledamo na život i smrt.
„Možete da preokrenete smrt, i to nije samo želja, to je stvarnost”, kaže 52-godišnjak koji navodi da su ljudi nekada mislili da nikada neće moći da pređu granice letenjem, a kamoli izvan atmosfere Zemlje. A sada je to naša stvarnost.
On smatra, prenosi Telegraf, da treba da promenimo svest o smrti kao trenutku kada sve prestaje.
„Ako uklonimo tu društvenu oznaku koja nas tera da mislimo da sve prestaje, i sagledamo to objektivno, to je u suštini proces povrede” – onaj koji se, veruje, može lečiti.
Nova knjiga Sema Parnije Lucid Diing prikazuje ubedljive dokaze da oživljavanje mrtvih nije tako teško kao što mislimo
Nova knjiga Sema Parnije „Lucidno umiranje” prikazuje ubedljive dokaze da oživljavanje mrtvih nije tako teško kao što mislimo. Zasluge: Getti
Istraživanja proizvedena u proteklih pet godina jasno su pokazala da je naša ideja umiranja „jednostavno društvena konvencija koja nije u skladu sa naučnom realnošću”. Ova „nova granica nauke”, kako je Parnia kaže, deluje bar malo revolucionarno, suštinski izazivajući jednu od dve životne sigurnosti (porezi nažalost izgledaju manje skloni preokretu). Ali on ostaje frustriran što postojeće teorije o smrti, koje su „ili zastarele i iskreno pogrešne, ili u najboljem slučaju neadekvatne i netačne”, opstaju s obzirom na istraživanja i alate koji su nam sada na raspolaganju.
U 2012, stopa reanimacije nakon srčanih zastoja u njegovoj bolnici u Njujorku iznosila je 33 procenta (u poređenju sa prosekom u SAD od 16 procenata); on veruje da je njegov tim jedini na svetu koji pacijentima daje koktele lekova sličnih onima za koje je dokazano da uspešno čuvaju organe svinja nakon CPR-a, koji su „značajno poboljšali preživljavanje”.
Parnia, koji ima istoimenu istraživačku laboratoriju na NIU Langone, kaže da se mozak može spasiti ne samo satima, već i danima. U jednom slučaju otkriveno je da moždane ćelije zadržavaju punu funkciju 48 sati nakon što su uklonjene iz tela osobe – uprkos tome što se led koristio za očuvanje topljenja organa zbog odložene isporuke DHL-a. „Dakle, to je cela promena igre.„
Poslednjih godina, ovakva otkrića su došla gusto i brzo. Parnia citira studiju Univerziteta Jejl iz 2019. u kojoj je detaljno opisano kako je obezglavljeni svinjski mozgovi oživljeni do 14 sati postmortem kao jedan od najubedljivijih dokaza za isto što je urađeno kod ljudi (istraživanje je označeno kao „u Frankenštajnovom stilu” godinu dana ranije do objavljivanja). Druga studija koju je Jejl objavio 2022. godine pokazala je kako modifikovana mašina za srce i pluća u kombinaciji sa nizom lekova može da obnovi organe kod svinja. „Samo je pitanje vremena” kada će ti isti rezultati prevazići barijeru svinja-osoba, smatra Parnia.
Iako bi obećanje da ćemo preokrenuti smrt bilo ubedljivo u svakom trenutku, naša trenutna opsesija osujećivanjem vremena je nezasitna; postoje suplementi i tinkture koje pune police u prodavnicama zdravlja i sadržaje društvenih medija; i podkastovi koji obaraju rekorde u kojima su zvezde njihove nadmoći koja prkose DNK. Prošlog meseca, uzbuđenje je ponovo poraslo kada su kružile vesti o Tomorrov Bio, prvom evropskom startupu za krioniku, čije usluge dubokog zamrzavanja koštaju 170.000 funti po komadu.
Mladi odrasli čovek u komori za krioterapiju u laboratoriji za biohaking
Osnovana 2019. godine, Tomorrov Bio je prva kompanija koja je ponudila krioprezervaciju javnosti kako bi mogli da se reanimiraju u budućnosti. Zasluge: Getti Images
Krionika tek treba da dokaže da je sposobna da vrati ljude u život (Parnia to naziva „poželjnim razmišljanjem“), iako je „ideja da je hlađenje tela veoma zaštitna tačna”. On ukazuje na slučaj Britanke koja je dobila hipotermiju tokom planinarenja po Španiji 2019., čije je srce stalo šest sati dok je spasavalo Ekipe su pokušale da je lociraju. „To je daleko od onoga što smatramo mrtvim za ljude“, kaže Parnia. Ipak, nakon što je prebačena u specijalistički centar sa mašinom za ekstrakorporalnu membransku oksigenaciju (ECMO, koja preuzima funkciju srca i pluća kada telo nije u stanju da to uradi), ona je oživela. „Imala je sreće što su imali [ECMO]. Oni su to uradili, nisu odustali od nje. Da su je odveli na drugo mesto, bila bi proglašena mrtvom.” (U drugom sličnom slučaju, žena je vraćena u život sedam sati nakon što je pronađena na hladnoći u parku.)
Povratak iz mrtvih
Ovo su prijavljeni kao izuzetni slučajevi, ali Parnia kaže da ne moraju biti. Uglavnom, CPR, koji je uveden 1959. godine, ostaje naš jedini metod oživljavanja – uprkos činjenici da ima 10 posto uspeha, a mnoge bolnice imaju ECMO mašine. „Zašto to raditi sa nečim što je tako inferiorno, što ili ne funkcioniše kako treba ili na kraju vraća ljude nazad, ali ih ostavlja sa oštećenjem mozga?“ Parnia rails. “Nema smisla.”
Ipak, nije samo volja ta koja sprečava medicinske stručnjake da pokrenu misiju vaskrsenja sa punim radnim vremenom. S obzirom da su bolnice preopterećene – liste čekanja NHS-a dostigle su rekordno visok nivo u avgustu, rastući peti mesec zaredom – verovatnoća da će odeljenja imati resurse i osoblje da budu uz krevet pacijenata 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, možda je veća od ideje da se ljudi vrate od mrtvih na prvom mestu.
Ali Parnija je ubeđen da je to moguće, činjenica da je na delu intenzivne nege kada razgovaramo ne čini ništa da razblaži njegov žar. Iako je njegova fascinacija ovom temom počela 1994. godine, kada je čovek sa kojim je ćaskao sat ranije iznenada pao u bolnicu u kojoj je radio, potraga je tek nedavno počela da se oseća ličnom.
Odustati prerano?
On napominje da njegove godine i pol čine glavnim rizikom od srčanog udara, „pa svima kažem, gledajte, uskoro ću imati srčani zastoj. I zgrožen sam tretmanom koji ću dobiti… Užasno je kroz šta moramo da prođemo kada [intervencije] budu moguće“, kaže on. „Ako dobijem srčani udar i umrem sutra, zašto bih ostao mrtav? To više nije neophodno.”
Parnia ne veruje da svi koji umru moraju biti vraćeni – neko sa višestrukim zatajenjem organa očigledno je neprikladan kandidat za produženje života. Ali od mnogih „srceparajućih“ slučajeva ljudi koji umiru dok su inače dobrog zdravlja (Parnija navodi mladu majku izbodenu na smrt u napadu na tržni centar u Sidneju ranije ove godine, ili one ubijene u ratu), prerano odustajemo. „Samo vam treba neko da ode u operacionu salu, pronađe gde je bila ranu, zašije je i ponovo vrati krv u vaše telo“, kaže on. Oni koji umru dok su „inače mladi, koji su inače zdravi – svi ti ljudi su potencijalno spaseni“.
Za Parniju, ove ideje nisu jezive, već „pune nade, zapanjujuće i koje potvrđuju život“. Baš kao što bi se vraćanje ljudi putem CPR-a pre 100 godina smatralo stvarom fantazije, „nemam sumnje da će u budućnosti ljudi koji bi danas bili proglašeni mrtvima biti rutinski vraćeni u život.” On priznaje da je malo verovatno da će veliki pomaci ove vrste biti u potpunosti zahvaćeni do njegove smrti, ali ostaje optimista, kaže on. „Dok se radujem, uzbuđen sam što ću razmišljati o tome šta će biti otkriveno.
#Istražujem #smrt #godina #Sada #sam #uveren #moguće #promeniti #tok #života