Komentar o vrelom danu bio je najjednostavniji način da se upoznamo i započnemo razgovor s kompozitorom Svetislavom Božićem, članom Srpske akademije nauka i umetnosti.
I taman kada smo primetili da je na letnjim vrućinama bilo šta teško raditi, pa verovatno i pisati muziku, stigao je neočekivani odgovor:
– Leto je oduvek bilo rodno godišnje doba za mene. Bio sam četiri decenije profesor Fakulteta muzičke umetnosti, pa su leta bila divni periodi kada sam završavao stvari koje bih započeo, održavali su se neki značajni festivali… Vrućinu nisam ni primećivao, jer su mi druge stvari bile važnije od nje – iskren je naš sagovornik.
Napisao je oko 300 kompozicija različitih žanrov (Foto O. Popović)
S obzirom na veliki opus akademika Božića, radilo se mnogo leta.
Napisao je oko 300 kompozicija različitih žanrova od solističkih, kamernih, horskih, orkestarskih do vokalno-instrumentalnih. U svom stvaralaštvu okrenut je prvenstveno horskoj duhovnoj i svetovnoj muzici koja je inspirisana folklorom i mokranjčevskim korenima. Njegova muzika je izvođena na Kipru, u Grčkoj, Bugarskoj, Ukrajini, Mađarskoj, Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, SAD, Rusiji…
„Metohijska pojanja”, „Opelo”, „Molitva Račana”
Spremno izdvaja kompozicije koje najviše voli: „Metohijska pojanja”, zatim „Opelo”, „Kroz san moj tavni i bezbroj suza naših” „Serbija”, „Molitva Račana”… Na Letnjoj duhovnoj akademiji u manastiru Studenici od 1992. do 2005. izvedeno je 10 njegovih horskih dela.
Posle premijere opere „Melanholični snovi grofa Save Vladisavića” s prvacima i primadonama Beogradske opere
– U najširem smislu reči bavim se duhovnom muzikom, koja sprečava agresivnost. Duhovnost, liturgičnost, pravoslavlje, crkvenost obeležile su harmoniju u kojoj sam rođen i to je pretežno oblikovalo moj kasniji svet komponovanja – ističe.
Muzika je vrlo rano ušla u njegov život, imao je tada samo šest-sedam godina. Ne potiče iz muzičke porodice, roditelji su, kaže, bili iz običnog socijalnog miljea tih šezdesetih godina. Rođen je 22. maja 1954. u Loznici.
– Tu sam završio nižu muzičku školu. Svirao sam harmoniku, jer nije bilo tada i tamo nekih velikih muzičkih mogućnosti, a posle je došlo do klavira i ostalih stvari koje ova profesija traži. U Beogradu sam završio Srednju muzičku školu „Stanković”, pa Fakultet muzičke umetnosti, magistraturu, onda su usledile specijalizacije, habilitacije…
Ali, onda je došlo do zaokreta ka duhovnoj muzici.
– Muzičke škole i Fakultet muzičke umetnosti nisu institucije koje su razvijale duhovnost pravoslavnog sveta, niti je akademska muzička umetnost koju sam ja završio imala bilo kakve veze s vizantijskim pravoslavnim kodom. Do toga se dolazi iz kuće, maltene zaverenički, tražeći po literaturi. Spoljašnji svet u kojem sam bio nije uticao na to šta sam postao. Ja sam to postajao iznutra, štimovao te svoje potencijale. U mojoj se porodici neprekinuto poštovalo pravoslavlje. Uvek smo imali ikonu, slavili krsnu slavu Svetog Georgija.
Uzori su mu, kako priznaje, prvo bili kompozitori koje je prve upoznao.
– To je bila instrumentalna, narodna muzika majstora harmonike, violine. Svirao sam harmoniku veoma dobro, ali iz moje muzike gotovo nikada nije izašla ta „crta” melanholične radosti što učestvujem s narodom u toj muzici. I to me je celog života nosilo. Ali to se ne kosi ni s Rahmanjinovim ni Stravinskim.
Sa 22 godine napisao je prvo delo.
– Išao sam, uslovno rečeno, obilaznim putem, premijera tog mog dela odigrala se u Trstu. Moje stvaralaštvo počinje u inostranstvu – seća se.
Nakon premijere u Narodnom pozorištu s dirigentima Đorđem Pavlovićem i Vjačeslavom Vasiljevičem Redžom i pijanistom Aleksandrom Sinčukom
Kako je Srbija saznala za njega?
– To je bila Božja promisao. Puno detalja se sklopilo. Devedesetih, nažalost, u ratno vreme. U tim periodima moja muzika nije dobila na nacionalnoj euforičnosti, dobila je prirodno stanište da se ostvari. Da se osvoje prirodne duhovne teritorije.
Da li to znači da je naša duhovnost bila uspavana, potisnuta? Kada smo i zašto poželeli da više slušamo duhovnu srpsku muziku?
– Lično nisam osećao nikakvu vrstu ideološke represije, ali krajem osamdesetih već kreće raspad Jugoslavije, koji je doprineo da prepoznamo vlastite moći. Želeli smo da vidimo Srbiju u normalnom odelu, i duhovnom i svetovnom, u kojem nismo bili tolike decenije, uželeli smo se sebe u normalnom, pravom izdanju. Dovoljno je bilo ketmanizma, više nismo mogli da živimo s tim, jer bismo nestali – objašnjava kompozitor.
Sve više ljudi je slušalo njegovu muziku.
Veruje i da mu je sve to zajedno otvorilo vrata SANU, mada kaže da je u ovu instituciju „upao kao meteorit”.
– Akademija nauka je priznala i ispoštovala sav moj alternativni životni put i varijante kroz koje sam se kretao. Prihvatila je pravoslavlje, moju duhovnu horsku crkvenu muziku, sve moje kompozicije predstavljane u Studenici. Prepoznala je da ne pripadam narodnoj muzici, ali i da nisam kopija nečeg drugog i širokogrudo me primila. Osetili su tačno ono što sam doneo. Nije im smetalo što sam drugačiji, nije im smetala moja duhovnost – sumira Božić, koji je u SANU primljen 2015. godine.
S akademicima Milosavom Tešićem, Goranom Petrovićem, Dejanom Despićem i Ivanom Jevtićem
On je dobitnik mnogih priznanja, a kao najznačajnije izdvaja Orden Karađorđeve zvezde prvog reda (2022), Oktobarsku nagradu grada Beograda (1995), nagradu Vukove zadužbine (1993), „Račansku povelju” (2004), „Belovodsku rozetu”…
Na pitanje da li mi u Srbiji slušamo kvalitetnu muziku, odgovara da za to imamo mogućnosti i da nam niko to ne brani i da je zadovoljan tretmanom klasične muzike kod nas:
– Neko bi ovo mogao pogrešno da razume, ali klasična muzika dobija onoliko koliko nudi. I ona mora u ovom svetu u kojem živi da nađe „svoje” uši koje će je slušati i „svoje srce” koje će je poželeti. Ako ne nađe, suviše je egoistična i egocentrična. Mora da čuje narod iz koga izlazi i kome se vraća.
Ali narod, čini se, mnogo više želi da sluša neku drugu vrstu muzike, a kompozitorima danas u Srbiji zovemo i one s minimalnim muzičkim obrazovanjem ili bez njega, autore pesmica na granici dobrog ukusa.
Kako se oseća kada „deli” zanimanje s njima?
Kompozicije za plažu i Adu Ciganliju
– Lično nemam taj problem. Oni se bave kratkim metrom, kratkim potezom, to traži sličnu prolaznost u ljudima. Ne smatram da jedni drugima smetamo.
Muzika koja se kod nas dominantno sluša nije gora od one koja nam se nudi iz inostranstva, ona je mnogo gora. Muzika proizvedena kod nas, čak i za potrebe plaže ili Ade Ciganlije ima nešto dubine i iskrenosti u njoj. Nije sva industrijska – procenjuje naš sagovornik.
On kompozitorom smatra „onog ko je svoj zanat uspeo da stavi u službu velikog duhovnog sadržaja i imaginacije”.
– I oni koji pišu lake note i oni su kompozitori i njih slušam kroz njihov esnafski domašaj. To je sasvim druga vrsta selekcije – dodaje.
Priznaje da ga od ovoga mnogo više brine orijentalni prizvuk u našoj muzici.
– Na to ne gledam kao na muzički problem. To je vrlo ozbiljna geostrateška investicija određenih centara koja bi trebalo da bude nadgledana i negde kočena. Naravno, ta ograničenja nisu administrativne prirode. Isti stav imam i prema zapadnoj muzici. Moramo da nađemo prostor našeg kretanja u tonskoj panorami života. Mora da postoji neka estetska selekcija od strane onih koji to emituju. Pitanje je čime su oni ucenjeni da to rade – navodi akademik.
Kako uticati na mlade
Mogu li roditelji da utiču na to koju će muziku da slušaju njihova deca?
– To je jedan od najvećih problema vremena u kojem živimo. Treba decu uputiti na čistije zvuke, na nešto što ima mekši, plemenitiji kod, što je manje opasno, što manje vuče u porok. Trudio sam se da ukažem to i svojoj deci, ali blago, da tek malo korigujem pravac kretanja ka jednoj zvučnoj ponudi koja se kod te dece vrlo lako usadi mehanički, oni čak i ne čuju to. Drže slušalice na glavi, obično i gledaju u ekran, i po pet sati dnevno. Jednolični zvuk će promeniti kod u mozgu. Dovesti do agresije, ne postoji prirodna ventilacija tonskog materijala, nego su „ubačeni u mašinu”. To je tragedija vremena, u kojem i muzika može da bude deo opasnog sredstva koje ubija život. Nisam nikakav teoretičar zavere, to je opšte poznata stvar – navodi akademik Božić.
Da li je uspeo svojim ćerkama i sinu da nametne svoj muzički ukus, da li su postale pankerke, rokerke ili pijanistkinje?
– Ništa od toga. Jedna ćerka je profesor muzike, druga profesorka književnosti, a sin master arhitekture.
Horovi govore o stanju naroda
Među najlepšim i najslušanijim delima našeg sagovornika su kompozicije za horove. Kakvi su naši horovi?
– Horsko pevanje uvek podseća na stanje u narodu. Kada obnovite hor ili kada imate mnogo horova, to deluje da ste podigli narod, da je on sposoban i da brojem i duhovnim odnosom učestvuje u radnjama višeg reda. Ako toga nema, znači došlo je do nekog umora. Nekada je kod nas bilo puno horova, mada nisu svi oni ušli u „zlatnu ligu”. To je bio svet kulturno-umetničkih društava. Ali oni koji u tim društvima više ne pevaju „dežurne” masovne programe, pošli su ka hramovima, ka pravoslavnoj crkvenoj muzici visokog ranga. Nacija je sada okupirana značajem pesme – veruje kompozitor.
O pesmi „Veseli se srpski rode”
Puno se u medijima pisalo proteklih nedelja o pesmi „Veseli se srpski rode”. Izrasla je u svojevrsni fenomen: vole je i deca i sportisti, pevaju je i navijači i obični ljudi. Postala je popularna, ali ta pesma nekima smeta.
– Ako je vole, ona treba da živi dok je vole. Ja u tome ne vidim nikakav incident. Tu pesmu koju je napisao naš sveštenik ljudi pevaju pod šatorima na svadbama, na sportskom borilištu. To je divan signal da ti ljudi nisu izgubili moć normalne nacionalne, biološke orijentacije. I mislim da je mnogo bolje što pevaju tu pesmu, nego da dominira pokvareni kvaziorijentalni ili kvazivesternistički zvuk – smatra akademik.
#Kroz #duhovnu #muziku #Srbija #vraća #sebi