Ideju da snimim film i da se okušam i kao reditelj dobio sam još kada sam se vratio iz Pariza 2018. godine, pošto sam u velegradu industrije francuskog filma prethodno 12 godina intenzivno sticao glumačko iskustvo. Odlučio sam da se vratim tada kada je trebalo da postanem tata i okrenem novi list, započinje priču glumac Raša Bukvić dok sedimo ispred bioskopa „Abazija” posle prikazivanja njegovog rediteljskog prvenca „Još jedan dan” na Evropskom festivalu filma na Paliću.
Nedavno na prikazivanju rediteljskog prvenca sa Mirom Banjac i Miroslavom Mogorovićem
Tako je i ovaj kratki film, koji je imao premijeru na Festu, na novoj stranici života koju je mladi glumac okrenuo. Devedesetčetvorogodišnja legenda našeg glumišta Mira Banjac koja sedi s nama, vidi se po Rašinom širokom osmehu dok joj se obraća, za njega je bila posebna inspiracija: „Samom svojom pojavom, s retkim glumačkim iskustvom pomogla mi je da napravim film koji je, po reakcijama publike, stigao do svih srca i na Paliću. Izazov je bio da stvorim uzbudljivu filmsku priču o jednoj osobi, znači s jednim glumcem, u jednoj priči i još, pritom, u samo jednoj situaciji. Isprva to deluje neatraktivno, jer mogućnosti pokretne kamere su ograničene, kao i mogućnosti razvoja situacije. A u stvari, na pitanje šta je to uzbudljivo kad je čovek sam, odgovor je lak: to su zvuci koji stvaraju u nama sliku života koji živimo. Ako čujemo jak vetar koji duva deset dana, on će naše misli obeležiti, kao i zvuk jata ptica. Oni će nam poručiti da li je taj život težak ili lak. Shvatio sam da se lik s kojim se publika saživljava uvek zove heroj, ali ne tek tako, već mora da zasluži naše poštovanje i oduševljenje. Nebitno čiji je film, lik koji pronalazi rešenje u teškoj situaciji dovodi nas do radosne energije na kraju. Time sam se i sam rukovodio glumeći svoje role. Jer, film nije ono što gledamo, već je on naše promišljanje, film se dešava u našoj mašti, u zavisnosti od slika na platnu. Shvatio sam da je Mira još devojka koja se raduje životu, tražio sam staricu, a našao devojčicu, da bih pokazao svetlo na kraju tunela koji se zove samoća”, priča o svojoj novoj inspiraciji.
Radnja u kojoj je sva akcija „prepucavanje” starice s gavranom, sve do dolaska poštara, ne obećava uzbuđenje, „a kamoli smeh koji sam čuo u publici dok se ona saživljava sa staricom, ali i gavranom kao još jednim herojem koji je na kraju zaslužio komad sira”. Cilj je bio, dodaje, da radnja probudi misao o životu koji živimo, ali i da podstakne maštu i životnu radost zbog potomka kog je ova baka dobila, iako negde daleko u svetu. U tom smislu je naša saradnja bila idealna. Srećni smo što imamo Miru Banjac, živu, zdravu i punu radosti u desetoj deceniji, nadahnuto nam kaže glumac.
Nedavno na Paliću
Sa 44 godine, Raša, i danas detinjasto vedar, poletan i razbarušene svetle kose, publici je tim kratkim filmom čija radnja dolikuje „sedim godinama” postavio najozbiljnija životna pitanja, podstičući na preispitivanje smisla. Upravo mu prilaze posle filma, s pitanjem kako je tako mlad napravio film o suočavanju sa starošću. Ne zaboravite da sam glumac, odgovara Raša, a do sada sam se našao u najrazličitijim ulogama, tumačio likove ljudi raznog životnog doba, morao da uđem u razna preispitivanja. Uostalom, dodaje, i mladi postavljaju pitanje smrti i suočavaju se s tom neminovnošću svakodnevno. „Suočavanje s krajem daje nam odgovor na pitanje koji je to san koji treba da ispunimo da bismo imali osećaj da je život lep i da smo mi dali maksimum. Kad se da taj maksimum, lakše se i umire. Čovek koji nije ostvario svoj san, ima stalni teret. Glumeći, bavio sam se sopstvenim mogućnostima da se saživim s drugim likom, nekad glumeći deset godina mlađeg čoveka, nekad isto toliko starijeg, tumačeći i složene likove i negativce. U raznim karakterima naučio sam da iskrenije sa sobom razgovaram i postavljam pitanja. Čovek koji je ostvaren ne nosi teret kompleksa. Nije mi bilo teško da se uživim u život kakav je imala i moja baka, koju sam znao i kao mlađu i kao stariju. Video sam da se baka Jelka šali i da voli život, u danima u kojima je svesna da će da ode zauvek”, kaže Raša koji se rodio u Somboru. Priča o svom nauku iz detinjstva:
Ne traćite dane
„Život je lep. Starima je najslađi ovaj gutljaj vode sad, a radost im produžava korak. Žao mi je što mnogi mladi ljudi gube vreme i traće svoje dane, ne ostvare se u onome u čemu su najbolji, što bi mogli kada bi sebi postavili pitanje gde će biti i šta će raditi za 40 godina, gde sebe vide. Da li kao pekara, novinara, ribara ili apotekara. Jeste to teško odlučiti u mladosti, ali tada se ta pitanja postavljaju. Ne mogu ja sada da postanem zubar, odlučio sam svoju sudbinu u 18. godini. A ima ih koji do 45. ne postave to pitanje, te se nađu u kancelariji sa šefom sa kojim ‘biju bitke’ i žale se na život. Poenta je izabrati poziv u kojem će se dati maksimum. Istorija uspešnih govori da se ka ‘vrhu’ kreće u mladosti. Duško Radović je rekao da treba u životu biti dva dana pametan: kada biraš supružnika i kada biraš profesiju. Ako nisi to ta dva dana, moraćeš biti pametan svaki dan u životu, kako je poručio. Ali, iza tog pitanja mora da se stoji i da se uživa u odluci. Da se svoje srce, kao vi pisci i novinari u pisanju, stavi na papir budućnosti. Starica u mom filmu, za nauk svima, trenira radost. Jer, strah je odsustvo radosti. A kad radost uhvatiš, moraš da je štediš i to se trenira, pevušenjem, pisanjem, kovanjem, pravljenjem kolača”, otkriva nam svoje životno filozofiranje.
Iz serije „Slučaj porodice Boković” (Foto: RTS)
Nove role
Poslednju inostranu ulogu Bukvić je ostvario u filmu „Sulak” Melani Loren, u kojem tumači ulogu našeg čoveka u Parizu – Stiva, koji je bio ortak Bruna Sulaka, sina poljskog legionara i najvećeg pljačkaša u Francuskoj osamdesetih. Stiv je imao dva identiteta, priča Raša, zvao se Radiša Jovanović ili Novica Ivković, rođen je u Leskovcu i bio je evropski vicešampion u boksu. Za pet godina opljačkali su 130 zlatara, bili su više puta u zatvoru, odakle su bežali, ali pošto su novčano pomagali čistačice, portire i druge radnike, narod ih je često doživljavao kao heroje. Treći put bežeći, po toj priči, dobili su po metak, jer je njihova popularnost bila velika zato što su se smejali bogatima u lice, te postoji sumnja da su likvidirani od vlasti. „Stiv je bio obezbeđenje Žan Pol Belmondu. Došao je do velike količine dragulja i tada čuo da film koji Belmondo snima ima novčanih problema, doneo je pare za film u kojem, iz zahvalnosti produkcije, dobija ulogu. Policija ga juri, čekajući premijeru nakon koje on dobija aplauz. Učeći ovu ulogu shvatio sam da život napiše scenario kakav niko ne može.”
U našem filmu, poslednja od mnogih uspešnih uloga je lik naučnika Dragoslava, jednog od osnivača instituta u Vinči, u filmu „Čuvari formule” Dragana Bjelogrlića koji je upravo osvojio Gran-pri Leotara na Filmskom festivalu u Trebinju. Zapažena je skorije i uloga opsesivno ljubomornog arhitekte u seriji „Azbuka našeg života” u drugoj sezoni, negativca koji mu je bio glumački izazov, ali zbog kojeg je na ulici doživeo mnogo negativnih komentara, priča sećajući se koliko je godina glumcu i profesoru FDU Stevi Žigonu trebalo da dobije pozitivnu ulogu posle uloge majora Gestapoa Krigera u „Otpisanima”. Završio je glumu 1997. u prvoj klasi Biljane Mašić, u generaciji s Vukom Kostićem i Nenadom Stoimenovićem. Dobitnik je raznih nagrada, a zapažena je nedavno glavna uloga u filmu „Usta puna zemlje” Puriše Đorđevića, koji je osvojio nagradu na prošlogodišnjem Festu.
Tu gde je moje srce
Na počecima proslavio se glumeći u seriji „Stižu dolari”. Internacionalnu karijeru, u francuskim i američkim filmovima, počeo je kada mu se kao mladom ukazala šansa da glumi u filmu „Kalifornija”.
„Znam da se mnogima nije ukazala takva prilika, ali sam se ovde uvek vraćao i sebe u svojoj zemlji video. Odlučio sam da budem uvek tu gde je moje srce.” Najčešće je danas na relaciji Beograd – Pariz – Los Anđeles. Sa glumicom Marijom Bergam ima sina Danila koji je nestrpljivo trčkarao oko nas na Paliću.
#Karijera #trasira #mladosti