Dok su se njegovi vršnjaci, pre polaska u školu, družili s igračkama, on se nije odvajao od redovnog „pribora”: četkice, platna i štafelaja. Slavko Krunić je danas svestrani umetnik, ilustrator, ljubitelj muzike. Izlagao je na više od 40 samostalnih i oko 200 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Najnovija izložba otvorena je u galeriji Rančićeve kuće u Grockoj.
S poznatim piscima, poput Davida Albaharija, Mirjane Ognjanović, Sanje Domazet, Nemanje Mitrovića, francuske književnice Elodi Pinel, ilustrovao je knjige, a njegovi radovi mogu da se vide i na omotima muzičkih izdanja svetski poznatih izvođača.
Bil Gold i Slavko Krunić (desno)
Pet godina radio je kao ilustrator „Politikinog Zabavnika”. Nikad ne propušta da pomene i saradnju s muzičarom Bilom Guldom.
Čini se da je od malih nogu bio predodređen za umetnika. U takvom okruženju je odrastao. U domu njegovog oca Dragiše česti gosti bili su glumci, slikari, muzičari, reditelji, pesnici, među kojima Milić od Mačve, Mihailo Đoković Tikalo, Mladen Srbinović. Slavko je bio pod njihovim stručnim „nadzorom”. Kad je imao sedam godina, preokupirali su ga ljudski portreti koje je transformisao na nadrealistički način.
Istim načinom modelovanja okupiran je i danas.
– Moje prve slikarske korake potpomoglo je jedno posebno mentorstvo. Tačno je da su umetnici pokazivali izvesnu naklonost, posećujući galeriju u radionici mog oca koju je Duško Radović nazvao „servis za kvarove na automobilima i ljudima” – priseća se naš sagovornik. – Ipak, te simpatije nisu podstaknute tek pukim baratanjem olovkama i flomasterima. Morao sam da se dovijam, a mentor mi je bila kompletna radionica. Otac je imao servis za popravku automobila „pežo”, ali je uporedo s tim pisao pesme. Kad je radnju zatvorio, posvetio se izradi stolarije i nameštaja koji su njegovi prijatelji slikari ulepšavali svojim kičicama.
Na portretima su najupečatljivije oči, u neku ruku njegov zaštitni znak
Zamalo da ode u muzičare
Rođeni Beograđanin, koji je sada na relaciji glavni grad – Novi Sad, 1998. diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti. Bogato je stvaralaštvo iza njega. Nisu tu samo slike, ilustracije, časopisi i knjige, već i tragovi na drugim mestima. Malo ko zna da mu se slike nalaze na ekskluzivnoj ambalaži jedne kozmetičke kuće iz Barselone, da je ilustrovao katalog, plakat i bilbord opere „Verter” beogradskog Narodnog pozorišta, plakat i bilbord za operu „Seviljski berberin”, pa „Knjiga koje nema” Đorđa Balaševića…
Na megdan uvek izlazi s ilustracijama.
– To je težak zadatak. Ilustracija je nešto poput reprezentativnog portreta. Treba (skoro) sve da kaže u superlativu, ali da ponešto ostavi i nagovešteno, kao i da bude trajni pečat jedne ličnosti i njenog rada. Ukoliko je valjana, postaje i dokument jednog vremena – zapisala je istoričar umetnosti Zorica Atić.
– Svaka Krunićeva ilustracija je čitavo majstorstvo i remek-delo savremene vrste.
Za vreme studija priklonio se muzici. Tada se studentima njegovog fakulteta pružala šansa da, prema želji i potrebama, dobiju posao.
– Mene je privuklo mesto di-džeja, jer sam osećao potrebu da, s čitavim svetom, podelim svaku dobru pesmu na koju naiđem. Organizovao sam koncerte i festivale, odlazio na turneje sa ska bendovima – pojašnjava taj deo svog života. – Kad me je slikarski poziv celokupno uzeo pod svoje, muziku sam morao da svedem na minimum. Bez obzira na to što sam sasvim utonuo u slikarski svet, i danas sam okružen muzičarima.
Na izložbi u Valjevu sa slikarom Ljubom Popovićem i Mihajlom Đokovićem Tikalom
Ne skriva zadovoljstvo što je Milić od Mačve na nekoliko slika portretisao članove njegove porodice. Slika koju je nazvao „Krunići” reprodukovana je u jednoj ranijoj čitanci, uz pesmu Ljubivoja Ršumovića koja nosi isti naziv. Poznat je po svojim karakterističnim portretima na kojima su najupečatljivije oči, u neku ruku njegov zaštitni znak. Jer, „oči retko šta mogu da sakriju”.
Razgovaramo o raznim temama, uz ostalo i kako danas žive slikari u Srbiji?
– Veliko je dostignuće ostati nepotčinjen aktuelnoj sceni i okruženju. Pravi uspeh je ako vaša dela vode sopstveni život – glasi njegova poruka. – Ne kaže se slučajno da slikari pripadaju onoj vrsti ljudi koji duhom nikada ne ostare. Zasigurno zahvaljujući tome što su iznad događaja koje nosi vreme. Boje vremenom ne blede. I svaka može da stvori čudo i misteriju.
Lica prekrivena dobrotom
Slika uglavnom portrete, tumačeći to kako je inspirisan željom da slike imaju što više sagovornika.
– Lica koje slikam prekrivena su dobrotom i setom: oni su začuđeni svetom u kojem postoje, ali više od svega ovi likovi traže sabesednika s druge strane – objašnjava. – Odabrao sam da pođem onim likovnim putem koji ide negde mimo postojeće realnosti, da bih stigao do imaginarnog prostora i snoviđenja u kojima ću se osećati kao kod kuće. Moji portreti nemaju izvorište u stvarnosti. Galerija ovih lica se napaja na likovnim i literarnim obrascima. To nisu odrazi lica ili ličnosti, već ideje-kritike zaodenute u ruho satire.
U društvu Mirjane Ognjanović
Imena njegovih radova uvek imaju neku vrcavu konotaciju. Likovni kritičar Sava Stepanov, koji se ove godine preselio među nebeske umetnike, zapisao je da Krunićevim dosadašnjim slikarstvom dominiraju dve isprepletane „velike teme istorije umetnosti: portret i ljudska figura”. Smatra velikom srećom što su značajni kulturni stvaraoci pristali da svojim pričama ožive portrete koje stvara, čime su protagoniste njegovih slika pretvorili u autonomne ličnosti.
– Naziv slike dodajem na kraju. On je kao ukras na torti. Sklon sam da, povrh šlaga, umesto jagode za prilog, podmetnem ljutu papriku. Zgodan način da se izbegne sladunjavost – kaže u svom stilu.
Ne zna da li će sin Jovan krenuti njegovim stopama. Tek mu je deset godina, mada crta, „šara”, voli boje. Slavku je otac u servisu za automobile omogućio dodir s umetnošću i sa slikarima, na čemu mu je beskrajno zahvalan. Dar za slikarstvom i ilustracijama, koji nosi u sebi, pokazao je u pravom trenutku.
„PRIČE IZ RADIONICE”
Popularna TV serija „Priče iz radionice” nastala je zahvaljujući beogradskom auto-mehaničaru Dragiši Kruniću. On je, baš kao i na filmu, gotovo svakodnevno u svoju veliku svesku, poznatiju kao „Kupusara”, beležio dogodovštine mušterija, njihove zgode i nezgode, mada je istovremeno pisao i stihove. Serija je snimljena 1981. godine, a režirao ju je Zdravko Šotra, po motivima priča koje je Dragiša napisao. Iako spada u kategoriju mini-serija, ostavila je snažan trag u ovom žanru, kako zbog efektne životne priče, tako i zbog sjajne glumačke ekipe, koju je predvodio Zoran Radmilović.
– Moj otac je bio prijatelj s poznatim TV dramaturgom, rediteljem, scenaristom, novinarom, urednikom i voditeljem Slobodanom Novakovićem, a ja sam prijatelj s njegovim sinom Markom. Jednom, kad sam u Novom Sadu sreo Miru Banjac i objasnio joj čiji sam sin, obradovala se, uz opasku „da me je još za vreme snimanja serije usvojila kao najrođenijeg” – priseća se Slavko.
Jedan od Slavkovih radova
KNjIGA BAJKI S ALBAHARIJEM
– Za saradnju s Davidom Albaharijem najzaslužnija je Mirjana Ognjanović. Predložio sam mu da zajedno napravimo knjigu bajki. Nikako nije bilo slučajno što nam se pridružila i Mirjana, naš zajednički veliki prijatelj. Kao što prijateljstvo stvara bliskost, Davidove bajke su meni približile velike svetove – kaže naš sagovornik. – Obuzeti osećajem poetskog humora, sve troje smo ovu knjigu stvarali hrleći ka istom cilju: da se i sami uverimo kako pričama nema kraja. Da bajke koje smo nekada slušali i čitali mogu imati beskonačno mnogo verzija. I jednako toliko različitih pouka.
#Odrastao #četkicu #platno