Izuzetno mi je važno da osetim, vidim i čujem kakvu će reakciju izazvati moje skulpture ovde u Beogradu, reči su Adriane Popović, vajarke koja je svoja značajna i nagrađivana umetnička dela prvi put predstavila srpskoj javnosti u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije. Pored 58 njenih skulptura i 30 grafika, postavku „Ishodišta” čini i devet ulja na platnu njenog oca, jednog od najznačajnijih srpskih i svetskih slikara – Ljube Popovića. Tokom godina Adriana ih je dobijala na poklon, među njima je i njegov jedini autoportret, prvi put prikazan, pa se na početku razgovora nametnulo pitanje da li time želi da kaže – mi smo tim, porodica?
Adriana sa ocem Ljubom, majkom Natašom i sestrom Tianom
– Tema izložbe bila mi je sugerisana. „Ishodište” – lepo zvuči, ali je za mene još važnije njeno dublje značenje. Nisam se suprotstavila, već usvojila ideju. Sama reč me poziva na putovanje prema stvarnom i domaštanom mestu porekla, a u isto vreme, prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Rođena sam u Parizu i tamo živim. Roditelji su u Francusku došli šezdesetih godina prošlog veka. Oni su mi preneli kulturu i jezik tog vremena. Moj otac je deo mog ishodišta, kao i njegove slike, posebno one vezane za moje detinjstvo, koje imaju intimnu priču – odgovara naša sagovornica.
Adriana i Ljuba Popović u objektivu Morhora 1990.
Ljuba
Ljuba Popović je do slave došao radom. Predanim, stalnim. Živeo je slikarstvo. Slava je proistekla iz divljenja okoline. Nikada je nije tražio, niti ju je želeo. To je pokazivao na mnogo načina: neusiljenošću, dobronamernošću, skromnošću, komunikativnošću, vezanošću za Valjevo, grad u kojem se nije rodio, ali je u njemu odrastao. Istu tu spontanost i vezanost za zemlju svojih roditelja, iako je rođena i odrasla u Francuskoj, ima i Adriana. O tome kako je bilo odrastati uz Ljubu, kakve uspomene je vežu za njega kaže:
U ateljeu sa unukom Milanom
– Ljuba je bio nežan i pažljiv otac, veoma mu je bilo važno da upoznam svoje korene. Roditelji su insistirali na srpskohrvatskom jeziku, to je moj maternji jezik, naučen u pariskom stanu. Francuski sam tek progovorila kad sam krenula u vrtić s dve i po godine. U našem pariskom stanu postajao je poseban kutak jugoslovenske kulture, sadržao je mnogobrojne knjige, tu se razgovaralo o kulturi, običajima, bajkama i mitovima. U Jugoslaviju smo išli za praznike, u Beograd, Valjevo, ali i na jedno malo ostrvo blizu Korčule koje se zove Vrnik. To mesto, gde i danas imamo kuću, gde se porodica okupljala, bilo je veoma važno za mene i moj osećaj pripadnosti Balkanu. Moja baka Vera Jančić, novinar, majka moje majke, živela je u Beogradu, ali je često dolazila u Pariz i puno doprinela mom doživljaju i spoznaji sopstvenog porekla.
Sa sinom Milanom u SANU
Moj otac i ja smo, i kada sam odrasla, imali svoj ritual. Viđali smo se bar jednom nedeljno, razgovarali o knjigama, odlazili u bioskop ili na izložbe, razmenjivali ideje u njegovom ateljeu gde mi je otkrivao svoje najnovije slike. Ljuba je voleo da ih drži okrenute leđima, a onda bi ih predstavio posmatraču… Sa tih sastanaka sam uvek odlazila pune duše i srca – kaže vajarka čije obrazovanje čine master iz geofizike, arheologije, istorije umetnosti i doktorat iz plastičnih umetnosti na Sorboni. Kad se konačno opredelila za umetnost, sa 27 godina, imala je osećaj da je baš tamo gde treba da bude.
Zanimalo nas je kako su otac i majka Nataša Jančić, arhitekta, gledali na njenu odluku?
– Bili su izuzetno strpljivi, jer sam dugo tragala! Oni su pre svega želeli da pronađem sebe. Sve te studije hranile su me znanjem, idejama koje proističu iz širokog obrazovanja. Još kao mala volela sam da vajam, posebno glinu. Majka me je i upisala na časove keramike kada sam imala svega dve-tri godine, ona je prepoznala tu moju potrebu da radim rukama u tri dimenzije – objašnjava umetnica.
Šta je poruka čoveku budućnosti?
– Činjenica je da su najstariji dokazi ljudskog postojanja upravo u glini. Ti tragovi ljudske kreativnosti uvek su me fascinirali, ta spona koju grade tokom istorije civilizacije od prošlosti ka budućnosti, opisujući čoveka. Sećam se ispita s Fakulteta arheologije, kada su nas studente profesori pitali šta bi arheolozi budućnosti rekli kad bi iskopali Sorbonu u ruševinama? Pomislila sam da bi bili oduševljeni toaletima. Verujem da arheolozima budućnosti ništa ne bi bilo jasno… Zidovi prekriveni natpisima, crtežima i čudne bele šolje od keramike… Verovatno bi pomislili da je to neko obredno mesto, s puno umetničkih dela…
A kada pominjemo budućnost, iskreno se nadam da će ljudi koji će je naseljavati više voditi računa o sebi, okolini, drugim ljudima i našoj planeti.
S bakom Verom Jančić
Olga Jančić
Malo je poznato da je vajarka Olga Jančić, jedna je od najistaknutijih predstavnica jugoslovenske i srpske moderne umetnosti, bila Andrianina baba-tetka. Da li se možda tu krije tajna plastične umetnosti? Koji vajar je uzor?
– Volela sam da idem u posete Olgi, njena kuća i bašta bile su pune neobičnih skulptura. Ona je uvek bila vedra i volela je da priča o svojoj umetnosti. Posebno pri kraju života, kada je već znala da sam se opredelila za vajarstvo. Pričala mi je zanimljive anegdote iz svog života – prenosila iskustva.
Vajari koji me duboko dodiruju su, na primer, Mikelanđelo, Karpo Rodin, Kamij Klodel i Ket Kolvic. Ljuba je puno voleo Vidu Jocić, i meni njene skulpture nose specifičnu tajanstvenost.
Poslednji ornitantrop / 2007.
Adriana radi kao profesor vajarstva i keramike, izuzetna podrška su joj suprug Žan i sin Milan. Na pitanje kako miri porodične obaveze, rad u ateljeu i rad sa studentima kaže:
– Ponekad sam ljubomorna na vreme posvećeno stvaralaštvu koje je imao moj otac. Moja majka je, kada smo sestra i ja bile male, preuzela na sebe svakodnevne obaveze i organizaciju našeg života. Sva sreća, danas se u porodici poslovi sve češće dele između supružnika, a ja moram da priznam da moj muž ima razumevanje za moje bavljenje umetnošću. Osim što radim na svojim skulpturama, ja i predajem vajarstvo – a taj deo posla, u kojem prenosim „zanat” drugim ljudima, ispunjava me zadovoljstvom.
Za svoje skulpture kaže da produžavaju tokove moderne umetnosti u krugu tema prirode, a da je za njihovu realizaciju odabrala drevnu tehniku modeliranja u glini, čak kada ih pravi u kamenu ili bronzi.
– Moj rad spaja umetnička dela iz istorije umetnosti, književnosti, filma ili stripa s aktuelnim događanjima koja me dotiču – piše Adriana u katalogu beogradske izložbe.
Svog muža sam upoznala na kajakarenju u Grčkoj, sin je ušao s nama u kajak sa sedam meseci
Kajak
Uz sve obaveze Adriana nađe vremena i za druga interesovanja. Kao i otac, pored stripa, voli i kajak. Koji je kajakaški poduhvat za pamćenje?
– Da, otac mi je zaista preneo ljubav prema stripu i kajaku. Čak mi je svoj poslednji kajak poklonio godinu dana pre nego što je otišao. Svog muža sam upoznala na kajakarenju u Grčkoj, moj sin je ušao s nama u kajak sa sedam meseci. Poduhvata ima više, ali ću izdvojiti četiri dana Savom sa Žanom, od Sremske Mitrovice do Beograda.
Nismo odoleli znatiželji da saznamo odakle sinu ime Milan, budući da je muž Francuz?
– Htela sam da i moj sin zna odakle potiče. Moj suprug vodi poreklo iz najistočnijeg kraja Francuske, Alzasa… Tako da naš sin genetski teži ka istoku! Milan inače odlično govori srpski i služi se ćirilicom – kaže ponosna majka.
“Dama je jednorog” /2028
Izložbe
Prvu izložbu Adriana Popović imala je krajem 2000. godine u galeriji „Klod Leman” na Monparnasu pod nazivom „U potrazi za umnoženim telom”. Kakav je osećaj izlagati u Beogradu?
– Kao povratak kući. Moj otac je uvek govorio da je najsnažniji trag onaj koji ostavljaš među svojim ljudima, tako se i začela Moderna galerija u Valjevu. Izuzetno mi je važno da osetim, vidim i čujem kakvu će reakciju izazvati moje skulpture ovde u Beogradu… Izložba se i zove „Ishodište” – to odakle potičem, taj idejni i genetski nanos donela sam u prostor s koga potičem, zahvaljujući i organizatorima ove izložbe iz Velike galerije Doma Vojske. Nije bilo ni lako ni jednostavno dopremiti iz Francuske skulpture…
“Bela ćao” / 2005.
Kuda ide umetnost na pragu treće decenije 21. veka?
– Teško je kratko odgovoriti na takvo pitanje. Čitav doktorat iz plastičnih umetnosti bio mi je potreban da pre svega malo jasnije svoj rad situiram u galimatijasu današnje umetnosti. Kao i moj otac, zaista mislim da izmeštanje čoveka iz sfere interesovanja umetnosti danas tu umetnost dehumanizuje, oduzima joj i smisao i svrhu…
Poobuna snova – Omaž Fusliju/ 2009–2013
Nepoznata zvezda
Nije lako govoriti o delima Adriane Popović, tvrdi u katalogu Žerom Gofet, francuski filozof, član Društva „Nepoznata zvezda” za proučavanje naučne fantastike, predavač na Medicinskom fakultetu Lion-Est, Univerziteta „Klod Bernar” u Lionu.
– Ona nas, kao i svi veliki umetnici, ushićuje već na prvi pogled. Međutim, vrlo brzo taj pogled postaje zbunjen… Svaki sledeći donosi druga i drugačija otkrića oblikujući naša razmišljanja i osećanja – tvrdi francuski autor navodeći za primer „Nepoznatu zvezdu” (Stella Incognita, 2018, patinirana terakota), koja je nastala kao refleksija na društvo za proučavanje naučne fantastike čiji je Adriana član.
– Dakle, na njene skulpture ne treba samo baciti pogled. Naprotiv, hajde da odvojimo vreme da se zagledamo u njih, da ih ispitamo, da u njima uživamo da bismo cenili njihovo bogatstvo – poziva Gofet na izložbu „Ishodišta” koja je otvorena do 19. oktobra 2024, ulaz slobodan.
#Moj #otac #deo #mog #ishodišta