Jasna je rođena u Beogradu pre 46 godina. Rasla je u Nikšiću, studirala Računarstvo i informatiku, najpre na Fakultetu Računske matematike i kibernetike na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov, a kasnije na Matematičkom fakultetu u Beogradu. Akademski uspesi su se nizali, ali ne i onaj o kome je maštala.
Postala je IT konsultant i vlasnica ugledne IT kompanije, ali nije uspela da postane i mama.
Radoznala, izdržljiva, kako za sebe kaže, spremna da radi i reši, tek 2015. godine, kada se suočila sa stvarnim izazovima u privatnom životu, ispostavilo se da je postala i spisateljica. Naime, Jasna Kaluđerović je autor knjige „Pisma embrionu”. To je njeno prvo delo o kome za Magazin kaže da je nije bilo lako napisati, uhvatiti se u koštac sa filigranskim osećanjima iz perioda njenog života koji nije bio lak. Navodi i da ni knjiga nije laka, ali je pozitivna.
„Bol posle propasti velike životne ljubavi, bračna izdaja, bezuspešna borba za potomstvo, sve su to teške teme koje knjizi diktiraju odeđeni ton. Već u skladu sa mojom prirodom, sve vreme nema očajavanja. Ide borba, ali je ta borba dugo bila bezuspešna. Vremenom je postala i uzaludna. Pravi put se ne nazire. Dugo vremena sam se samo vrtela u krug iznova i iznova. Međutim, uprkos svemu, glavna poruka je pozitivna i zbog te poruke sam i odlučila da objavim knjigu. Glavna poruka je da naš put postoji, čak i onda kad ga mi pred sobom ne vidimo. I onda kad izgleda bezizlazno, nije tako. Nekad je samo potrebno da promenimo perspektivu, način traganja i onda nađemo izlaz. Izmena moje perspektive dogodila se u Jerusalimu, tokom razgovora sa jednom monahinjom. Predlog da svoj život razrešavam tako da uvek tragam samo za smirenjem. U početku, pronaći mir u duši značilo je činiti neke krajnje radikalne poteze, na primer dati odmah otkaz, zatim se tako nezaposlena upustiti u rađanje zamrznutog embriona sa bivšim mužem koji već ima novu porodicu. Hrabri, gotovo ludi potezi. Ali takvo postupanje istovremeno je donelo i radost i oslobođenje. Konačno razrešenje repova iz prošlosti i velike životne dileme koja je bila pred mojim očima, a to je bilo pitanje šta da radim sa zamrznutim embrionom”.
Uhvatili ste se u koštac sa osetljivim i delikatnim osećanjima. Zašto ste to poželeli da uradite pred publiko, obzirom da vam pisanje nije struka?
Tako mi je život namestio. U trenutku kad sam se razvela, ostao je iz poslednje vantelesne oplodnje taj jedan zamrznut embrion. U početku sam odlučila da ne odlučim ništa u vezi sa njim. Da pustim da se malo slegnu emocije od razvoda. Međutim, dve godine nakon razvoda osetila sam se kao da sam se zapetljala i stavila sebe u bezizlaznu situaciju sa tim embrionom. S jedne strane, nisam ga više želela. Od pomisli da treba da ga rodim, prestajala bih da jedem od muke. S druge strane, užasna griža savesti da ga ostavim tako nerođenog, a prešla sam toliko dug put da se on stvori. Dilema. I moralna i emotivna. Pa i racionalna ako hoćete. Osećala sam se zaglavljeno. Pisanje je bilo put ka oslobođenju, imalo je terapijsko dejstvo. Donela sam odluku da ću pisati sve dok tu dilemu ne razmrsim, što je na kraju trajalo tri godine.
Da mi je ova pamet i one godine, mnoge stvari bih radila drugačije. A da mi je ona pamet i one godine, sve bih uradila isto. Kroz vreme i iskustva sazrevamo, kaže Jasna Kaluđerović.
U kakvom raspoloženju ste bili dok ste pisali, a u kakvom ste sada? Da li vam je lakše?
Mislim da će i čitaoci lako primetiti razliku između raspoloženja pre i posle Jerusalima. Pre sam bila u bezizlaznoj situaciji. Relativno lepo je nosim. Nema predaje ni posustajanja. Traje borba i tu i tamo se situacija malo olakšava humorom, novim dečkom i raznim drugim pomoćnim sredstvima, ali u suštini, ja ostajem zapetljana u zatvoru te dileme šta raditi sa embrionom, a i sa samom sobom. Posle Jerusalima, radnja se ubrzava, i zapravo već i samom odlukom da se stvar razmrsi sad i odmah, već se pojavljuje radost zbog oslobađanja iz bezizlazne situacije.
Sada je sve to godinama iza mene. Do sad se još nije ni desilo da se opet tako zapetljam. Odluke odavno već donosim srcem, a razum koristim kao moćnu alatku koja srcu samo služi. Zato se srce češće raduje.
Koliko je trajala Vaša borba za potomstvo?
To je bio težak period. Trajao je šest poslednjih godina braka. U početku se čovek nada da će se ubrzo desiti uspešna trudnoća. Sama ideja da nećemo biti uspešni u tome i ostvariti tu veliku i važnu želju, ne pada lako. Pogotovo u početku. I tako je većini ljudi koje znam koji su kroz to prošli. Ulazak u proces vantelesne oplodnje je izazov za svakog čoveka i ženu, a takođe i za odnos muškarca i žene koji kroz to prolaze. Tu se vidi jedinstvo para, ljubav je na testu. Vidi se da li imate osobu za oslonac ili nemate. To je za mene bilo jedno veliko iskustvo. A završilo se razvodom braka, sa jednim zamrznutim embrionom, koji je bio uvod u sledeći period od pet godina dileme šta sa njim da radim.
Šta biste voleli da zaboravite iz tog perioda, a šta je postalo neodvojivi deo Vašeg bića na osnovu tog iskustva?
Sve što sam preživela, i dobro i loše, postalo je neodvojivi deo mog bića i ništa ne bih volela da zaboravim. U nečemu sam uživala, a ostalo su bile važne lekcije, koje sada čine moj život radosnijim i potpunijim. Te lekcije sam poželela da podelim i sa ostalim ljudima, koji prolaze kroz iste ili slične dileme, da im moja knjiga, koja je iskrena i istinita, bude podrška u prevazilaženju životnih izazova.
#Jasna #sanjala #majčinstvu #ali #njen #put #bio #drugačiji #napisala #dirljiva #pisma #embrionu