Mnogi od nas, suočeni sa stresom, tugom ili dosadom, posežu za hranom. Dok se čin jela smatra osnovnom biološkom potrebom, iza njega se često krije izazov modernog društva — povezanost hrane, emocija i neuronskih mreža u mozgu.
Emocionalno prejedanje podrazumeva konzumiranje hrane kao odgovor na osećanja, a ne na fizičku glad.
Studija sprovedena na Univerzitetu Jejl pokazala je da stres i anksioznost direktno utiču na povećano unošenje visokokalorične hrane.
„Kada su ljudi pod stresom, mozak reaguje tako što podstiče unos šećera i masti, jer oni privremeno smiruju organizam”, objašnjava dr Keli Braunel, stručnjak za ishranu i ponašanje.
Hrana bogata šećerima i mastima deluje na sistem nagrađivanja u mozgu, oslobađajući dopamin — neurotransmiter koji izaziva osećaj zadovoljstva. Ovaj efekat je sličan onome koji proizvode određene psihoaktivne supstance, što objašnjava zašto se mnogi ljudi okreću hrani kada su pod pritiskom, prenosi MSN.
Neuroni u mozgu reaguju na hranu na osnovu obrazaca ponašanja koje smo razvili tokom života. Studija objavljena u časopisu Nature Neuroscience ukazuje na to da specifične neuronske mreže postaju aktivne kada ljudi jedu hranu povezanu s prijatnim uspomenama. Ovi neuronski obrasci nam pomažu da povežemo određene vrste hrane sa emocionalnim stanjem.
„Mozak ima sposobnost da zapamti hranu koja donosi trenutno olakšanje i da vas sledeći put podstakne da posegnete za njom u sličnoj situaciji”, ističe dr Sofi Medlin, stručnjak za ishranu i zdravlje mozga. Ovo objašnjava zašto mnogi ljudi konzumiraju određenu „hranu za utehu“ (poput čokolade ili testenine) kada su pod stresom, iako nisu gladni.
Jedno istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Kaliforniji pokazalo je da su ispitanici koji su bili pod stresom konzumirali 40 odsto više kalorija u poređenju sa onima u neutralnom emocionalnom stanju. Ova studija je, takođe, otkrila da je nivo kortizola, hormona stresa, bio povezan sa većim unosom nezdrave hrane.
Dok određena vrsta hrane može privremeno da smiri emocije, dugoročno emocionalno prejedanje često vodi do osećaja krivice, lošeg zdravlja i nezadovoljstva sobom. „Emocionalno jedenje je začarani krug. Ljudi jedu da bi se osećali bolje, ali se kasnije osećaju lošije baš zbog tog čina“, objašnjava dr Suzan Albers, psiholog i autorka knjige Eating Mindfully.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste to što mozak formira „zavisnost“ od emocionalne hrane. Kada se stres ponovi, mozak automatski traži sličan izvor zadovoljstva, stvarajući dugoročno štetne navike.
Dr Dženifer Taic, klinički psiholog specijalizovana za emocionalno prejedanje, ističe: „Kortizol ne samo da povećava apetit, već nas i usmerava ka hrani bogatoj mastima i šećerima, jer je to energetski najefikasnija opcija“.
Za ljude koji traže utehu u hrani, prvi korak ka promeni je identifikacija emocionalnih okidača. Stručnjaci preporučuju sledeće:
1. Vođenje dnevnika ishrane i emocija – Zapisivanje šta jedete i kako se osećate pre i posle obroka može da pomogne u prepoznavanju obrazaca.
2. Mindfulness tehnike – Svesno jedenje, uz fokus na ukus, teksturu i miris hrane, može smanjiti impulsivno prejedanje.
3. Alternativne strategije za upravljanje emocijama – Fizička aktivnost, meditacija ili razgovor s bliskom osobom mogu zameniti potrebu za emocionalnim prejedanjem.
„Cilj nije potpuno izbegavanje hrane kao utehe, već pronalaženje zdravijih načina za regulaciju emocija“, kaže dr. Albers.
Za one koji se teško nose s ovim problemom, pomoć stručnjaka može biti ključna. Kognitivno-bihevioralna terapija (CBT) se pokazala kao veoma efikasna u rešavanju emocionalnog prejedanja. Studija objavljena u časopisu Psychological Bulletin je pokazala da je 79 odsto pacijenata koji su prošli CBT zabeležilo značajno smanjenje ovakvog ponašanja.
Džudit Bek, jedan od pionira u ovom pristupu ističe da emocionalno jedenje nije slabost, već odgovor mozga na emocionalne izazove. Razumevanjem ove veze, prepoznavanjem okidača i korišćenjem naučno dokazanih tehnika, moguće je prekinuti začarani krug.
Povremeno uzimanje određene hrane može biti uteha, ali ne bi trebalo da bude jedini oslonac.
„Rešavanje korena problema dolazi kroz introspekciju i podršku“, zaključuje dr Medlin.
#tražite #utehu #hrani