O socijalnom preduzeću „Radanska ruža” iz Lebana, koje se bavi proizvodnjom zimnice, pre svega čuvenog ajvara, ali i uzgajanjem organskog povrća i voća pisane su reportaže, snimane televizijske emisije, Evropska unija izdvaja ga kao dobro realizovan projekat za koji ne žale uložen novac. Evo i zašto: cilj je postignut, jer ovo preduzeće zapošljava žene iz marginalizovanih grupa koje su i 15 godina bile bez posla. Većina od njih je u ovom preduzeću dobila ne samo prvu platu u životu već i osećaj dostojanstva, uključivanja u zajednicu…
Predrag Stošić, direktor i ekonomista, osnivač ovog socijalnog preduzeća zajedno s novinarkom Slobodankom Pavlović, podseća da je ono zvanično počelo da radi u novembru 2015. godine. Počeli su s proizvodnjom ajvara, specijaliteta po kom je ovaj kraj oduvek bio poznat, pa džemova od šipurka, malina, šljiva… Pokazalo se, kaže, kao dobra odluka da već posle dve godine pokrenu i organsku proizvodnju. To im je omogućilo da sklope dugoročni ugovor s firmom iz Austrije, tako da ni pandemija nije uticala na rad preduzeća. Nisu smanjivali obim proizvodnje, štaviše, on se povećavao. Istina, pad prodaje zabeležili su u oblasti konvencionalne proizvodnje voća i povrća, dakle onog koje nije organsko. Većina njihovih kupaca su restorani, koji su tokom pandemije prestali da rade, ali su uspeli to da nadomeste prodajom organski uzgojenog voća i povrća i od njih nastalih proizvoda.
– Pokrenuli smo proizvodnju voća i povrća, imamo sedam kooperanata, ali imamo i svoje organske njive i voćnjake i najveći deo sirovine obezbedimo sami – objašnjava naš sagovornik.
Najviše samohranih majki
Ključno za pohvale koje dobijaju sa svih strana jeste da su socijalno preduzeće. Šta to znači?
– U našem statutu stoji da najmanje 80 odsto zaposlenih moraju da budu žene koje pripadaju marginalnim grupama: žene s invaliditetom, samohrane majke, žrtve nasilja i Romkinje. I to poštujemo i vodimo računa – kaže Stošić.
Iako nemaju diplome i nisu se školovale za prehrambenu delatnost ili da budu kuvarice, iako među njima ima mnogo onih s teškim životnim iskustvima, direktor preduzeća za njih ima samo reči hvale. Istina, sve žene prvo prođu obuku i preduzeće zato ispunjava sve najviše standarde u proizvodnji hrane.
– Neverovatno je kako su te žene posvećene ovom, često svom prvom poslu. To mora da se doživi, ne mogu ni da prepričavam! One ne dolaze ovamo da bi odradile posao, nego zato što žele da rade. One ovo preduzeće vide kao svoje. Trenutno imamo 10 zaposlenih žena, jer sezona, konkretno proizvodnja ajvara i džemova, nije počela, ali na kraju leta i tokom jeseni ovde bude i do 35 žena. Najviše je samohranih majki – kaže Stošić, ali pri tome dodaje da ovaj broj ne obuhvata kooperantkinje, među kojima je takođe veoma veliki broj žena iz marginalizovanih grupa.
Otkriva da zarada nije „minimalac”, jer se mnogo radi..
– Kada smo osnovali ovakvo preduzeće, mislili smo kako će ženama taj ekonomski efekat najviše značiti, međutim, to je samo jedan segment značajan za njih. Ono što je bitniji cilj socijalnog preduzeća jeste resocijalizacija ovih žena. One su postale aktivne u društvu, imaju svoj prihod, ali konačno i glas i stav – navodi naš sagovornik.
Ponosne na organsko povrće koje gaje
Žene većinom stižu iz okolnih sela, nekoliko ih je iz Lebana, ali su osnivači preduzeća insistirali da posao dobiju žene kojima do sada niko nije pružio šansu. Mnoge su došle iz udaljenih planinskih sela koja izumiru.
– Evropska unija nam je omogućila da uopšte krenemo da radimo. Udruženje žena „Ruža” konkurisalo je kod EU (Evropski progres) s idejom da se osnuje preduzeće. Oni su prepoznali naš projekat kao nešto što vredi, parama koje smo od njih dobili renovirali smo prostor koji smo zakupili, kupili najosnovniju potrebnu opremu, krenuli s dva šporeta. Danas imamo proizvodnju na šest do osam šporeta, imamo svoju hladnjaču, čija je kupovina takođe finansirana sredstvima EU, rekonstruisali smo i dogradili prostor u kojem preduzeće radi – nabraja Stošić.
Koliko je bila važna donacija koju je EU dala za realizaciju projekta, toliko je bila važna i njihova pomoć u promociji preduzeća.
Direktor preduzeća kaže i da su, iako je projekat realizovan a ugovorna obaveza istekla, s predstavnicima EU i dalje u kontaktu. Često ih posećuju delegacije.
– Imali smo sreću da je projekat bio uspešan i da je opstao. Oni nas promovišu kao uspešno preduzeće, a i mi njih isto tako promovišemo: ukazujemo kako je takva pomoć dobrodošla – navodi naš sagovornik.
Stošić otkriva i kako je došlo do same ideje:
– Kao ekonomista, radio sam na raznim poslovima u opštinskoj upravi u Lebanu, u razvojnoj agenciji u Leskovcu i u ovoj oblasti nisam imao neko posebno iskustvo, kada mi se obratila Slobodanka Pavlović, koja je još 2010. osnovala Udruženje žena „Ruža”. Ono je okupljalo žene koje nikada nisu imale stalno zaposlenje, a trudile su se da nešto zarade. Slobodankina upornost bila je fascinantna, te sam prešao da radim u udruženje. U početku smo se, kao slična udruženja žena, fokusirali na kućnu radinost, posete sajmovima hrane, gde su žene mogle da prodaju neke svoje proizvode, ali to je bilo kratkog daha, a i broj takvih sajmova nije veliki, što nije pružalo sigurnost i kontinuitet.
Međutim, prelomni trenutak bio je sve bliži.
– Shvatili smo da postoji nešto s juga Srbije, što mi radimo najbolje. To je domaća zimnica, odnosno ajvar. Imali smo dobar recept, kvalitetnu i zdravu sirovinu. Napisali smo projekat i rekli „hajde da probamo”. Projekat je odobren, a sredstva EU omogućila su nam ne samo da zakupimo prostor i obezbedimo uslove za proizvodnju hrane, već i da kupimo sirovinu, tegle i ostali repromaterijal. Prve proizvode žena ponudili smo krugu naših prijatelja, da nas promovišu. Ubrzo smo imali neobičnu poteškoću – navalu kupaca. Bio je to problem jer nismo imali novac za kupovinu repromaterijala, ali ljudi su nam dali sirovinu i pristajali da nas sačekaju s plaćanjem. Shvatili su značaj koji ovakvo preduzeće može da ima u malim opštinama kao što je Lebane – priča naš sagovornik.
Bitniji od plate je osećaj da su korisne i samostalne
Tako su krenuli i postali primer dobre prakse, pa Slobodanku i Predraga pozivaju s mnogih strana da čuju njihova iskustva.
– Sve manje opštine imaju potrebu za najmanje jednim socijalnim preduzećem, ili više takvih. Naravno, treba samo pametno izabrati delatnost. Od socijalnog preduzeća država ima mnogo koristi. Većina žena koje sada rade kod nas ranije su bile korisnice socijalne pomoći ili drugih vidova novčane podrške iz opštinskog ili državnog budžeta. Njihovim zapošljavanjem mi smo ih skinuli s tih spiskova, a s druge strane, kroz uplatu poreza i doprinosa naše preduzeće puni budžet. To je dvostruka korist za državu. Ono što je mnogo bitnije je da se te žene uključuju u društvo, resocijalizuju, nisu više problem zajednice i društva, već su sada one te koje rešavaju te probleme – uveren je Stošić.
Muke s kreditima
Stiče se utisak da je sve oko osnivanja i širenja socijalnog preduzeća bilo lako, kao bajka…
– Nije baš sve bajka. Prvo, mi smo jedinstveno preduzeće u Srbiji, čiji su osnivači Udruženje žena „Ruža” i opština Lebane. Takva struktura nas onemogućava da koristimo bilo koji podsticaj koji daje država. Deluje neverovatno, ali je tako. Nemamo pravo ni na sredstva od Službe za nacionalno zapošljavanje jer mi imamo javni kapital. Ne možemo da konkurišemo kod Fonda za razvoj niti da, recimo, od poslovnih banaka tražimo kredit, jer nam je potrebna saglasnost oba osnivača, a lokalne samouprave ne mogu da daju saglasnost za podizanje kredita – nabraja naš sagovornik.
Ovo se pokazuje kao problem kada treba obezbediti obrtna sredstva da se u septembru, oktobru ili novembru otkupe sirovine za proizvodnju u narednoj godini.
– Ali, s druge strane, koliko god da nam je teško, kada ujutru dođemo na posao i zajedno s ovim ženama, uz kafu, dogovaramo šta ćemo raditi ili pričamo o nekom problemu, njihovi osmesi i energija nam daju snagu da istrajemo. Kad su došle da rade u preduzeću, neke od njih doslovno nisu pričale ni sa kim, a sada su to nasmejane žene – kaže Predrag Stošić.
Tokom leta i na kraju sezone u jeku pripreme zimnice bude do 35 zaposlenih žena
Izvoz od 250.000 evra
– Ostvarićemo izvoz organskih proizvoda u vrednosti višoj od 250.000 evra i mislim da se nalazimo među prva četiri izvoznika organskih proizvoda u Srbiji. Zaista, to je veliki uspeh za ovako malo preduzeće i malu opštinu. Svi smo ponosni na ove žene, koje su napravile 140.000 teglica organskih proizvoda – navodi Stošić.
Najviše svojih proizvoda preduzeće „Radanska ruža” izvozi u Austriju, Nemačku i Švajcarsku.
Norme nema, sve se stiže
– Za pet i po godina poslovanja, sem trudničkog odsustva, nismo imali nijedan dan prijavljenog bolovanja. Dovoljno je da se žena koja ne može da dođe na posao javi da je sprečena, umesto nje dođe druga i posao bude završen. I to je stvar dogovora i solidarnosti, koje smo razvili u preduzeću. Takođe, nikada nismo uveli normu iako smo proizvodno preduzeće, niti smo imali problem s kašnjenjem u isporuci. Nikada nijednoj ženi nije bilo teško da radi i duže, čak i subotom i nedeljom, kada stigne dobra narudžbina – kaže naš sagovornik.
Hajde da se iščupamo
Još jedan događaj pokazao je osnivačima koliko ovakvo preduzeće znači ženama. Stošić kaže kako su pre dve godine imali problem s jednim kupcem u vezi s naplatom. Naručene proizvode su isporučili, faktura je bila u vrednosti od 3,6 miliona dinara, ali nikako nisu mogli da je naplate.
– Na taj iznos smo platili i PDV, i gubitak je izašao više od četiri miliona dinara. To je za nas ogroman novac, a nismo mogli da ga naplatimo. Organizovali smo sastanak sa svim zaposlenim ženama. Pošto je bilo usred sezone, bilo nas je mnogo. Iskreno smo im kazali da imamo dve opcije: da proglasimo bankrot ili da probamo da radimo i da se „iščupamo”. Tek onda sam shvatio koliko ovo preduzeće njima znači, kada su sve jednoglasno rekle: nastavljamo da radimo, a plate kad budu. Jedna je čak rekla: „ne mogu oni nas da opljačkaju onoliko koliko mi možemo da proizvedemo” – prepričava on ove teške dane za firmu.
#Ajvarom #prve #plate