Svi smo se u nekom trenutku osećali manje ili više ozlojeđeno zbog odluka i dela dragih osoba, neispunjenih očekivanja ili obećanja, uvrede ili izdaje.
I kako posle toga?
Poziv na praštanje za neke je priča za naivne, čista utopija. Osjećaj za pravdu govori da svako mora ispaštati za zlo koje čini. Zar nije osveta snaga koja pročišćava, spontana, prirodna reakcija koja vraća osećaj samopoštovanja. Posle ovakvih uverenja praštanje je gotovo nezamislivo uprkos poslovičnoj frazi da je ljudski grešiti, a božanski praštati. Međutim, nezaceljene rane, ogorčenost, bes i mržnja nalaze se u osnovi mnogih telesnih bolesti i duševnih poremećaja. Opraštanje je važno za očuvanje zdravlja, pa neretko oprostiti znači ozdraviti.
Lek za razočaranje
Biti povređen i razočaran predstavlja veliki emotivni teret. Dugotrajna ljutnja loše utiče i na naše zdravlje.
I u ovom božićnjem postu, kada treba da pođemo u crkvu na liturgiju, praštanje je neophodno, kako bismo se dostojno pričestili. Zašto? Zato što mržnja ne sjedinjuje, već razdvaja. Gde je mržnja, nema međusobnog razumevanja, a ljudi su jedni od drugih daleko. Zato vera poziva na međusobnu ljubav i praštanje. Rečeno je da je čovek velik onoliko koliko je u stanju da oprosti.
– Praštanje tuđih i pokajanje svojih grehova povezane su vrline, budući istovremeno i Božija zapovest i naša ispovest, odnosno molitva: „oprosti nam dugove naše, kao što mi opraštamo dužnicima svojim!” Praštanje je bezmerno i bezuslovno nastojanje da se zlo zaboravi, i kad smo zaboravili, onda smo oprostili. Jer samo pamćenje tuđeg zla, pod izgovorom da se isto zlo izbegne i ne ponovi, često je samo izgovor za zlo, za zlopamćenje i ostavljanje mogućnosti za osvetoljubivost, a tako i za opasnost da žrtva od sebe napravi zločinca, a od zločinca žrtvu. I tako ukrug i unedogled. I onda, umesto da se samo sećamo prošlosti, živimo u njoj – objašnjava đakon Branislav Rajković, predstavnik Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske za kulturu i medije.
Ovakav stav on potkrepljuje svojim delima i uopšte životom. Na početku rata u BiH, 1992. godine, imao je samo deset godina i ostao bez oba roditelja, koje su muslimani ubili na kućnom pragu u selu Jasenjani nadomak Mostara.
– Živeći u sadašnjosti najbolje je sećati se žrtava, ali ne i zla. Taj zaborav nije neko patološko potiskivanje pamćenja, niti traumatična amnezija, nego posledica kraćeg ili dužeg procesa, koji počinje spremnošću na nepridavanje značaja nečemu što želimo da oprostimo, a završava zaboravom onoga što kao nevažno konačno iščezava iz našeg života. Jer ono što pamtimo, održavamo u životu. Zato u crkvi stalno pominjemo imena i molimo za večni spomen ličnosti do kojih nam je stalo. Ako su te ličnosti postale žrtve nekog i nečijeg zla, onda treba da nastojimo da pamtimo žrtve, a zaboravljamo zlo, i tako opraštamo i bude nam oprošteno – naglašava Rajković.
Zato sledi priča o Đorđu, uglednom domaćinu koji je od svog duhovnika u manastiru tražio savet kako da reši spor sa susedom. Najpre se to radilo o malim štetama na imanju, a posle sve većim, tako da je Đorđe bio prinuđen da ga tuži sudu. Pre no što je sudu predao tužbu, on je duhovniku ispričao koliko mu je sused učinio zla. Duhovnik ga je saslušao i predložio da se zajedno pomole Bogu. Moleći se duhovnik je izgovarao: „… hleb naš nasušni daj nam danas i ne oprosti nam dugove naše, kao što i mi ne opraštamo dužnicima svojim…”. Đorđe se trže na ove reči duhovnika, ali mu ovaj objasni: „Ja se drukčije ne mogu moliti, nego kao što si ti odlučio, jer ti nemaš nameru da oprostiš svome susedu.” Đorđe se postideo i pocepao tužbu. Ubrzo sused se razboleo i umro, a Đorđe se oslobodio nevolje, a da se nije ogrešio prema svom komšiji.
Sigurno da oprostiti nije lako. Često su uvrede teške i ostavljaju trag. I zato, ako je teško oprostiti, onda je i velika radost kad do opraštanja dođe.
– Oprostiti znači u najkraćem otpustiti našu potrebu da bude pravda zadovoljena ili da neko bude kažnjen ili da mu se nanese bol, zato što je i nama naneta bol. U suštini, oprostiti ima veze s nama – kaže dr Danilo Mihajlović, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i psihoterapeut, navodeći reči dr Gabora Matea: „Kada nas neko povredi i ne želimo da mu oprostimo, to bi bilo kao da popijemo otrov i sada očekujemo da će taj neko drugi, zbog koga smo popili otrov, da umre, odnosno da ima posledice.”
Dodaje i da je zadržavanje tog stanja u kojem se nalazimo za nas zdravstveno jako problematično.
– Određeni broj studija potvrđuje da svaki put kada se čovek podseti na ono što ga je povredilo od strane drugog, ponovo proživljava agoniju i tu bol koja mu se nekada dogodila. Često ta potreba da drugi bude kažnjen ima veze s tim što želimo da se drugi oseti kako smo se mi osećali kada nas je on povredio i tako ukrug – kaže naš sagovornik.
Bližnji mogu najviše da povrede
Neretko se ljudima koji praštaju prebacuje da su slabići, jer dozvoljavaju drugima da ih gaze.
– Česta zabluda koja vlada jeste da su oprostiti i zaboraviti jedno te isto. Važno je biti oprezan, jer neka osoba može ponovo da nas povredi. Zato moramo, kako kaže Gospod Isus Hristos, da budemo: „mudri kao zmije, ali bezazleni kao golubovi”. Veća zabluda je da ćemo ispasti naivni ako oprostimo. Kada tako postavimo stvari, onda ispada da drugi ima vlast nad nama, da vlada našim bolom, a u suštini to nije tako. Kada čovek nađe svoj unutrašnji mir, zna da ti povređujući obrasci nisu nešto što nas povređuje koliko je to nešto što iz tog drugog čoveka izlazi, što govori o njemu. Bližnji može da nas povredi više. Kada nekoga volimo, mi otvaramo svoje srce i bilo kakva njegova grubost može brzo da nas povredi – upozorava Mihajlović.
On podseća da i mi možemo nekoga povrediti: „Čak i osoba s najboljim namerama može pogrešiti i povrediti ljude oko sebe.”
Otuđenost i usamljenost
Danilo Mihajlović s Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta podseća da se izgubila prirodna potreba da komuniciramo, delimo, budemo tu jedni za druge:
– To ima mnogo veze s ritualima koji su nekada bili sastavni deo života. Počev od pozdrava kada ulazimo u kuću – pomozbog, prizivajući tako pomoć Božiju pri svakom susretu – kaže on.
Zaboravili smo i na značaj reči koje su se nekada koristile pri odlasku. Govorilo se zbogom – ostaj zbogom, dok se ponovo ne vidimo, da nisi sam, da bude neko s tobom do zajedničkog obeda.
Ili molitve pre obeda su blagodarnost, zahvalnost na onome što imamo. Ljudi su nekada zajedno zapevali i bili jedni za druge kada je neko životno ugrožen. Kada se pravila kuća, zvalo se na mobu.
– Mnogo se spontanije, prirodno, živelo. Naravno, imalo je to svojih nedostataka, ali daleko veće koristi od ove zatvorenosti i izolovanosti u kojoj smo danas – napominje Mihajlović.
Povezanost i privrženost
Potreba da budemo povezani ili privrženi je, po Mihajlovićevim rečima, najosnovniji i najprirodniji instinkt koji imamo, a on nam je danas uskraćen:
– Udaljujemo se i otuđujemo jedni od drugih, a to ima veze s tim što smo sve manje spremni da trpimo, istrpimo. To ne znači da pristajemo na nasilje, ali treba da podstičemo jedni druge na uzrastanje. Konformizam nam se uvukao u život i sada tome plaćamo cenu, jer smo se udaljili jedni od drugih.
#Oprostiti #ili #nastaviti #život #gorčinu