Iako ima punih 88 godina, slikaru i piscu Bogdanu Miščeviću, pristiglom ovog vrelog leta u Srbiju iz Baltimora u Americi gde živi 54 godine, beogradska žega nije nimalo smetala.
Na plus 35 stepeni našli smo se u restoranu beogradskog hotela „Slavija”. Nosio je majicu s likom Edgara Alana Poa, poprilično mračnog američkog pisca, ali koji je na mnogo načina obeležio Bogdanov život.
Zavrnuo je nogavicu na pantalonama da nam pokaže kako se Po smeje i s njegovih čarapa!
„Uh, šta me snađe”, pomislila sam na tren, ali kada je vremešni slikar započeo ispovest nekoga ko tako intenzivno živi za slikarstvo, umetnost, svoju rodnu zemlju – započela je neopisiva rapsodija.
Letnje izložbe u Beogradu, Valjevu
Pričao je Bogdan kako je biti slikar u Americi, zemlji koja ga je prihvatila i koju je i on prihvatio, ali ne i prigrlio punim srcem. Priznaje da u Baltimoru tri, četiri puta svaki dan „Politiku” čita na kompjuteru i da je vrlo obavešten o svemu što se u Srbiji događa.
Na njegovim platnima često su poznate ličnosti iz srpske istorije
Imao je 15 samostalnih i preko 20 kolektivnih izložbi, između ostalih u Jaro galeriji na Medison aveniji, kao i u njujorškom Artekspou, naravno i u Srpskom kulturnom centru u tom gradu.
U Beogradu je prošlog meseca bio posle pauze od tri i po godine godine jer je zbog pandemije korone, ali i bolesti supruge, „preskočio” svoj redovni godišnji dolazak.
Sada su povod dolaska bile izložbe njegovih dela u Beogradu, u Knez Mihailovoj ulici, Valjevu, Novom Sadu. Ali, nije samo izlagao i prodavao slike, već je na zadušnice krenuo da zapali sveću i majci i ocu, precima u kordunaškom selu Gređani.
Na njegovim platnima vladaju fantastični realizam i portret. Hiljade detalja, ali i vešto ukomponovani likovi Tesle, Vuka Karadžića, Andrića, čak i mladog kralja Petra… Na slikama signatura (potpis umetnika u dnu) napisana najčešće ćirilicom.
Na našu primedbu da on zapravo „u glavi” nikad nije napustio Srbiju i da je praktično srpski slikar „na radu” u SAD, odgovorio je potvrdno bez mnogo kolebanja.
– Nisam mogao da slikam američke motive. Više puta su me pitali zašto je tako, a moje objašnjenje je bilo da slikam ono što osećam – kaže naš sagovornik.
I, zaista, mnogi detalji na njegovim delima „vuku” na naš etnos. Najzanimljivije na čemu radi u poslednje vreme je totem. Srpski!
–To je istorija srpskog naroda u tri metra. Prvi totem sam prodao mom prijatelju, kolekcionaru, američkom Jevrejinu, Nušiju (Anušu) Koškišu. Kada sam ga pitao zašto to kupuje kada je to namenjeno Srbima, odgovorio mi je da on kupuje umetnost. Miščevićeve slike danas uglavnom kupuju kolekcionari. Među njima dominiraju uticajni ljudi iz naše dijaspore. Na podužem spisku onih kod kojih su Bogdanove slike, datom u katalogu koji prati nedavnu izložbu, nalaze se i imena Milana Panića, nekadašnjeg premijera Srbije, pa Obrada i Rebeke Kesić, familija Brito, Rajić, Dabić… Ima i Beograđana, recimo dr Miroslava Đorđevića, pa porodice Pilipović, Borojević…
– Moja dva najveća kupca su Veljko Sikirica i Srđan i Dušica Babović – otkriva on…
„Poslovica jučerašnja” je naziv ove slike (Fotografije ArchivalArt)
Tokom dugog života u SAD mnogo puta je bio u prilici da pomogne izbegle iz svoje bivše države, a kada su stali na noge, izgradili karijere, mnogi od njih počeli su da kupuju njegove slike i knjige.
Miščevićevi počeci u svetu umetnosti nisu bili laki, ali on se na njima ne zadržava mnogo. Izdvaja kao jedno od najzanimljivijih doba vreme provedeno na Monmartru gde je, poput brojne druge umetničke sabraće, crtao portrete. Tu je slikao od 1963. do 1969.
– Znali su me kao Raspućina – kaže.
I baš tu je 1968. upoznao svoju suprugu Lesli, preduzimljivu Amerikanku. Kad je lepu crnku s plavim očima upitao šta u Baltimoru radi njegov veliki prijatelj Edgar Alan Po, ona mu je odgovorila da čeka njega da ga obiđe tamo.
I, pamti dan kada je došao u Ameriku – 30. novembar 1969. godine
Ne zbog Poa, već, naravno, zbog Lesli. Imaju dve ćerke, Mendi i Melisu za koje Bogdan kaže da su velike Srpkinje.
Ostalo je istorija.
Iz nje samo još pominje svoje rođenje – 5. januara 1936. u selu Gređani na Kordunu došao je roditeljima, uoči Božića, kao badnjak. Tom datumu i prazniku duguje i svoje ime. Ima zanimljivu teoriju o svojoj vitalnosti. Veruje da osim svog života, „živi” i život oca kog su ustaše zaklale u glinskoj crkvi.
– Svi moji su stradali tamo – kaže kratko.
Divan je život slikara
Vraćamo se umetnosti i slikarstvu od kog živi. Da li je to težak hleb? Da li se muči s inspiracijom?
– Ma ne, najlepši je to život. O kakvom mučenju pričate? Jeste, bilo je godina oskudice. U Parizu sam i gladovao i imao najlepše trenutke. Danas dobijem neku ideju, ali ona treba da se iskristališe. Kada počnem da radim, samo dalje otkrivam ideje koje me iznenađuju. U mojim slikama vidite i lepo i ružno. Fantastika je moja realnost. Zato mladim slikarima poručuje da rade i slede ono što osećaju. Život slikara je divan. Moj je bio božanstven – zaključuje Bogdan.
#Srbija #srcu #Edgar #Alan #majici