Prusko plava boja, poznata i kao berlinsko i vizantijsko plavo, fascinantna je po svojoj dvostrukoj ulozi u istoriji – kao otrov i lek, ali i kao značajan pigment u umetnosti. Ova boja je prvi put sintetizovana slučajno, početkom 18. veka i od tada je našla primenu u različitim oblastima.
Na slikama starih majstora, uglavnom preovladavaju zemljani tonovi. Na njima ima veoma malo plave boje, koja se čuvala za imućnije klijente i slike i freske koje su se radile za potrebe crkve.
U ono vreme, plavi pigment je bio izuzetno skup. Plava boja je uglavnom bila bazirana na pigmentu ultramarinu, koji se pravio mlevenjem u prah minerala lapis lazuli, čija nalazišta su u dalekom Afganistanu i Iranu. Koristili su se i drevno egipatsko plavo – kalcijumov bakarni silikat i indigo, biljni pigment iz biljaka.
Tek kada se krajem 19. veka krenulo sa sintezom veštačkih pigmenata, dobile su se i nešto jeftinije plave boje, pa su umetnici su počeli hrabrije i velikodušnije da koriste ovu boju.
Oko 1706. u Berlinu su slučajno otkrili novu plavu boju. Johan Jakob Dizbah je radio u laboratoriji alhemičara Johana Konrada Dipela, pokušavajući napraviti crveni pigment – karmin.
Dizbah je upotrebio ekstrakt izdrobljenih insekata od kojih se dobija crveni pigment, gvožđe sulfat i kalijum oksid za stvaranje jake crvene boje.
Kad je, međutim, pokušao da koncentriše smesu, ona je postala ljubičasta, a zatim tamnoplava. Shvatio je da se ova reakcija dogodila, jer je smesa bila kontaminirana krvlju životinja.
Ova plava boja, gvožđe ferocijanid, bila je stabilna i laka za izradu, a to je u to vreme vredelo pravo bogatstvo.
Umetnici su brzo usvojili novu nijansu i ona je postala poznata kao prusko ili berlinsko plava. Može se videti u bilo kojem muzeju: Geinsboro ju je koristio za čuvenu sliku Plavi dečak, kao i Pikaso za sliku „Plava soba“. Ovaj pigment se nalazi i u „Zvezdanoj noći” Van Goga i jedna je od boja korišćenih za sliku „Veliki talas kod Kanagave”, Kacušike Hokusaja, najprepoznatljivije delo japanske likovne umetnosti u svetu iz prve polovine 19. veka.
Prusko plava je, takođe, korišćena u procesu cijanotipije, što je dovelo do termina „plavi otisak” za arhitektonske planove.
Lepoti fresaka srpskih manastira Sopoćani, Studenica, Dečani, Gračanica i ostalih zadužbina Nemanjića, doprinosi i neobično postojana i jasna boja – vizantijsko plava. Odnos u boji pod svodovima ovih značajnih dela srpske likovne umetnosti bio je: gram lapis lazulija – gram zlata.
Naučnici su, naravno, hteli da otkriju šta je tačno ulazi u sastav te divne plave boje, pa su dugi niz godina istraživali njen hemijski sastav.
Francuski hemičar, Pjer-Žozef Makije, uspeo je 1752. godine da razbije pigment na dva dela: so gvožđa i nepoznatu kiselinu. Ta nova kiselina, u suštini, bila je ono što danas poznajemo kao cijanovodonik.
Švedski hemičar Karl Šele je trideset godina kasnije, izolovao cijanovodoničnu kiselinu u čistom obliku iz prusko plave. Prvo je dobila ime „plava kiselina” (Blausäure).
Cijanid, bezbojni anion koji nastaje u procesu stvaranja pruske plave boje, ime je dobio po grčkoj reči za tamnoplavu – kianos. Prusko plava se zove još i berlinsko plava pa čak i parisko plava, a po hemijskom sastavu je gvožđe heksacijanoferat.
Cijanidni ion je otrovan. U našim ćelijama ometa korišćenje kiseonika, što dovodi do gušenja ljudi, iako im je krv puna kiseonika.
Cijanid je postao glavna zvezda kriminalističkih romana, glavni je, na primer, u romanu „Iskričavi cijanid” Agate Kristi.
Cijanid, na žalost, nije bio samo sredstvo za trovanje i zločin u romanima. Korišćen je kao otrovni gas u Prvom svetskom ratu, kao i za pogubljenje ljudi u gasnim komorama. U Nemačkoj je od njega napravljen Ziklon B, otrov koji su nacisti koristili u koncentracionim logorima.
Reč „cijanid” je uvek sinonim za smrtonosni otrov. Međutim, hemijski gledano, cijanid opisuje trostruku vezu između atoma ugljenika i azota. Ova kombinacija može se kombinovati sa metalima ili drugim elementima kako bi se dobila jedinjenja kao što su kalijum-cijanid, natrijum-cijanid ili cijanovodik. Takođe, prirodno se nalazi u šećerima, korenu manioke, velikim košticama voća i listovima duvana.
Različite soli cijanida koriste se za obradu filma, uklanjanje zlata iz rude ili čistih i izradu papira ili plastike. U gasovitom obliku, cijanovodik se koristi za dezinsekciju skladišta i teretnih prostora brodova. Jedinjenja cijanida se mogu skladištiti u tekućem, čvrstom ili gasovitom obliku.
Zloglasne „pilule za samoubistvo” koje koriste špijuni, često su bile izvedene iz prusinske kiseline, čvrstog oblika cijanida.
Prusko plava se koristi i u medicini kao lek protiv trovanja i nalazi na listi esencijalnih lekova Svetske zdravstvene organizacije.
Iako je derivat ove boje jak otrov, sam pigment deluje kao antidot u slučajevima radioaktivnog zagađenja, pre svega kod trovanja nekim teškim metalima, talijumom i radioaktivnim cezijumom. Ovaj pigment deluje tako što sprečava apsorpciju ova dva radioaktivna metala iz creva.
U medicini i biološkim naukama, prusko plavo se koristi i za bojenje histoloških i patoloških preparata.
#Prusko #plava #boja #cijanid #kao #lek