Sa ono malo Srba koji su ostali u Prištini, profesorka Mitra Reljić martovski pogrom provela je, kako kaže, “zbrinuta” u Unmikovom logoru odakle su gledali kako gore srpske kuće, škola, zgrada opštine, Dom zdravlja, Ruska bolnica u Kosovom Polju.
Profesorka Reljić koja, pored ostalog rada, u neverovatnom poduhvatu godinama popisuje razorena srpska groblja po Kosovu i Metohiji, porušene spomenike i koja kao malo ko zna istoriju srpskog stradanja na KiM govori za RT Balkan uoči 20. godišnjice Pogroma o cilju i namerama inspiratora i organizatora, semenu mržnje protiv Srba, posledicama, sramnom ćutanju međunarodne zajednice…
Neposredni povod Martovskog pogroma nad Srbima bio je, znamo, utapanje dece u selu Čabra. Koja je dublja pozadina, cilj, namera?
Pogromi nad Srbima traju stolećima. Onaj započet 1999. godine, po mnogo čemu dotad nezabeležen, jer se odvijao pred očima misionara prispelih iz celog sveta, do plamenog marta 2004. nije ni prestajao. Sećam se da je nedeljni saldo s početka juna 2000. iznosio osam ubijenih Srba, među kojima je bio i Miloš Petrović, dete od četiri godine.
Posve transparentan masovni juriš na srpske svetinje i živote u martu 2004. osmišljen je s ciljem da ubrza proces iseljavanja Srba bez povratka i taj cilj je ostvaren. Mnoga sela dotad naseljena Srbima su potpuno ispražnjena.
Naši, tobože obavešteni, zvaničnici neretko će pomenuti kako su Amerikanci “junački” stigli i zaustavili pogrom u Čaglavici nadomak Prištine. Jesu, ali tek podnoć, nakon što je prognano i popaljeno taman onoliko koliko je bilo zajednički planirano i pružalo garanciju da se Srbi neće vratiti. Kao što i nisu.
Otkuda toliki izliv mržnje prema Srbima i posebno prema srpskim svetinjama? Kada je posejano to seme?
U pozadini mržnje ovdašnjih Albanaca, od kojih su mnogi srpskog porekla, nazire se njihova identitetska pometenost. Identitet jedinke, etnosa, prostora, sadržajno je slojevit fenomen, tj. rezultat različitih kulturnih naslaga i prožimanja. Njegova suština nije u prirodi tog sadržaja, već u celovitosti formiranoj oko nepromenljivog jezgra – Svetosavlja i Kosovskog zaveta, npr. kod Srba.
Kad su prispeli s albanskih brda, Albanci su imali lepu priliku da vlastitim kulturnim doprinosom pridodaju sloj u postojećem prostornom “palimpsestu”.
Umesto toga, oni su od tada pa do danas, jedino uspeli da naprave krug od verskog ekstremizma islamske provinijencije (u osmanskom periodu) ka nacionalnom (probuđenom u periodu nacionalne konsolidacije i promovisanja albanskog jezika) do ponovnog preporoda, danas veoma uočljivog, verskog ekstremizma.
Njihova jedina misao bila je i ostala da pogromaškim aktima prostor Kosova i Metohije identitetski “isprazne” i nasilno mu konstruišu novi – albanski identitet.
Progon i umorstva Srba, te kontinuirani vandalizam prema sakralnom nasleđu i kulturnim dobrima svojih suseda upravo govori o potiskivanom intimnom osećanju nesigurnosti onog ko je zaposeo tuđi etnički prostor, jer narodima čija je lokalizovanost na određenom prostoru neupitna, slični rušilački porivi nisu svojstveni.
Promovisanje novog identiteta pokrajine (bez bilo kakve istorijske podloge) najbolje se očituje u gradskom pejzažu. Po broju “kraljevskih” naziva ulica i trgova kosovskim gradovima bi mogao pozavideti i London. A tek memorativi! Nema “viđenijeg” kačaka, baliste, niti teroriste iz devedesetih godina minulog veka koji nije “počašćen” ulicom ili trgom, što ponajpre govori o orijentišućoj “koncepciji” kulture sećanja.
Na pitanje odakle potreba da se kao važne figure kolektivnog sećanja i sistema vrednosti sačuvaju nesumnjivo negativni događaji i ličnosti vlastite prošlosti, dva su moguća odgovora.
Prvi je u pretpostavljanju plemenskih zakona svakom državnom poretku koji podrazumeva uspostavljanje i negovanje drugačijih normi i oblika ponašanja. Drugi je u svagdašnjoj zaštitničkoj ulozi moćnih država koje štićeniku opraštaju zlodela, čineći od njega žrtvu. S pozicije “žrtve” sve je dozvoljeno, a opraštajuća naklonost zaštitnika uverava kolektiv u ispravnost postupaka, što, u sledu istorijskih ponavljanja ishoduje nerazlikovanjem dobra i zla.
Zašto je, najpre medijski iskonstruisan, i od strane političara i masa unisono pozdravljan pogrom, Albancima bio potreban baš u tom trenutku? Da ubrza proces proterivanja Srba? Da ubrza pripreme za proglašenje nezavisnosti?
Ne treba zaboraviti da je, uprkos masovnim stradanjima Srba, po uspostavljanju protektorata, naša država na ovaj ili onaj način još uvek bila prisutna u pokrajini, a Srbi zbijeni u geta imali su kakvu-takvu autonomiju.
U Prištini je, npr. radio Jugoslovenski komitet, a onde su održavani i sastanci srpskih političkih predstavnika sa čelnicima protektorata. Albanski teroristi mogli su projuriti kroz Gračanicu i iz automobila u pokretu usmrtiti mladog Dimitrija Popovića, ali još uvek nisu svakodnevno mešetarili po kompaktnim srpskim sredinama.
Osim toga, počelo se govoriti o nekakvim standardima. Te standarde je valjalo što pre “zaorati” i domoći se obećanog im statusa. Najpre je eliminisan Jugoslovenski komitet tako što je eksplozivom razneta kuća u kojoj su boravili njegovi predstavnici, kada je usmrćen mladi Goran Jevtić iz Batajnice. Što manje Srba, to bliže statusu, što znači i manje naklonjenih im nadzornika iz belog sveta – računali su. Jer, koliko god da su im činili, mnogi Albanci su bili svesni i zla koje su im doneli. Javne kuće, posrnule devojke, sve je to sa njima stiglo – jadali bi se poneki kad ih niko ne čuje.
Koje su posledice pogroma po srpski narod? Kako gledati na ćutanje međunarodne zajednice na sve što se Srbima tada dešavalo?
Martovski pogrom ostavio je nesagledive posledice po srpski narod. Broj spaljenih domova, uništenih crkava, zatrtih domaćinstava i potpuno ispražnjenih srpskih sela dobro je poznat. Započet 17. marta izjutra, juriš na sve što je srpsko je nesmanjenom žestinom trajao i vasceli sledeći dan.
Mi, prištinski Srbi, prikupljeni iz stanova i kuća i “zbrinuti” u Unmikovom logoru, od ranog jutra 18. marta, pa sve do mraka, s tugom smo posmatrali kako u obližnjem Kosovom Polju gore srpske kuće, škola, Dom zdravlja, Ruska vojna bolnica, koju su pri odlasku, sa svom opremom, Rusi Srbima ostavili.
Iz usta nazovi analitičara neretko se čuje kako su Rusi s Kosova i Metohije brže otišli nego što su došli. Ti nesrećnici ne znaju, ili neće da znaju, da se bez Ruske bolnice u ono prvo, najgore vreme, nijedna Srpkinja ne bi imala gde poroditi, nijedan rafalima pokošeni Srbin ne bi se mogao previti i zbrinuti, nijedna upala pluća zalečiti… O požrtvovanoj pomoći usužnjenim Srbima po gradovima u spasavanju biblioteka, nabavci hleba i lekova, odvoženju u crkvu, na groblje, do administrativnog prelaza… da i ne govorimo.
A zašto su otišli, najpre treba priupitati tadašnje vlastodršce u Beogradu, pojedine besprizornike koji su srpskim dobrotvorima uzvraćali na najgori način.
Na pitanje o ćutanju međunarodne zajednice, odgovoriću da su Martovski pogrom, taman kao i Crne Livadice, Korotno Gracko i druga masovna zločinstva činjena, ako ne uz direktno učešće, ono sigurno uz prećutnu podršku zapadnih čuvara nereda. To što su poneki među njima, pre svih Italijani i Španci, sačuvali Dečane, Patrijaršiju, Gorioč, znači samo to da su se, vođeni hrišćanskim damarom, u datom trenutku oteli kontroli glavnokomandujućih.
Može li Srbima u nekoj bližoj budućnosti ponovo da se desi neki novi pogrom, ili pogrom i sada traje, samo drugim sredstvima?
Pogrom traje. Na delu je realizacija poslednje faze kobnih dogovora započetih 2013. u Briselu. Neki od nas i dalje čekaju čudo. Ali, svako je čudo, kako reče akademik Predrag Piper, zajedničko delo čudotvorca i čudomiraca. Straši me što je čudoprimaca sve manje.
#Martovski #pogrom #Srba #prećutnu #podršku #zapadnih #čuvara #nereda #Balkan