Promocija dve knjige za decu proslavljenog glumca Nikole Đurička “Konačno sve dogodovštine jednog Džonija” i “Vrabac Džoni” održana je juče u knjižari izdavačke kuće “Vulkan”.
Dramski umetnik je svojim pričama otkrio najmlađima da u njemu još obitava dečji duh spreman na igru i avanturu. Poseban duh dali su školarci, koji su se ovog puta našli u ulozi novinara i pitali Đurička sve pojedinosti o omiljenim junacima.
foto: Beta Miloš Miškov
Sa knjigama u rukama i majicama sa motivima serije “Čudnije stvari” nestrpljivo su čekali da dođe njihov omiljeni glumac i pisac. Nikola je stigao desetak minuta ranije i odmah su krenuli da ga zasipaju pitanjima.
Kako ste počeli da pišete knjige za decu?
– Imao sam nekoliko priča u kompjuteru. Kad sam dobio decu, krenuo sam da im pričam priče, a onda sam neke i zapisao. Sve je počelo sa nekim spisima u kojima sam imao nekoliko priča. Branka Kovačević, urednica “Vulkana”, tražila mi je da napišem još i tako je nastala knjiga. Mučio sam se. Bilo je bar 20 priča koje sam odbacio jer nisu dosegle umetničke standarde. Rukopise sam delio sa najbližima.
foto: Beta Miloš Miškov
Moja supruga Ljilja mi je najbliža, onda sam davao deci i prijateljima. U krajnjoj liniji, ti si sebi najveći sudija. Sam na kraju kažeš: “Mislim da je dobra priča, pa nek priča ko šta hoće.”
Bilo bi bez veze da čovek bude zadovoljan, ali prosto u jednom momentu moraš da prestaneš da popravljaš stvari. Nekad je možda nešto šturo. Trudio sam se da rečenice ne budu previše stilski napisane, nego onako kako ja pričam zbrda-zdola.
Na prvoj stranici piše Nađi i Đorđu. Ko su oni?
– Knjige sam posvetio deci. Oni su moji pioniri. Nađa ima 18, a Đorđe 14 i sad su malo dosadni, nisu kao vi (smeh).
Da li Džoni i Lili predstavljaju vas i vašu porodicu?
foto: Beta Miloš Miškov
– Ima simbolike i ne. Uzeo sam ta dva imena kao model, jer mi je bilo glupo da budu, na primer, Saša i Jovana, a mi smo super tim.
Šta vam je draže, pisanje ili gluma?
– Nisam pisac, ovo je jedna vrsta izleta. Pisanje je dosta zanimljivo jer si kod kuće, ti si sam sa sobom. A gluma je strašno kolektivan sport, jer si uvek okružen milionima ljudi. Dopadaju mi se obe stvari.
Kad hoću da budem sam sa svojim mislima, pisanje je ono što mi treba, a kad se previše uplašim da budem sam sa svojim mislima, onda mi je drago da mogu da glumim i budem sa ljudima.
Mislite li da možete da osvojite neku nagradu?
foto: Knjižara Vulkan
– Nobelovu (smeh). Za prvu knjigu sam dobio nagradu na Sajmu u Novom Sadu. Zapravo, nisam dobio puno nagrada i bilo je dirljivo, ali meni je najveća nagrada da hoćete sa mnom da pričate. Srce mi je puno kad vas sve vidim.
Da li ste bili nemirni kao dete i koliko ste ovih raznih kerefeka pravili?
– Bio sam malo nemiran, nisam bio grub i zao. Nekad sam bio malo i povučen. Ništa drugačiji od druge dece. A što se tiče priča, ponešto mi se stvarno desilo. Većinu tih dogodovština sam doživeo, a neke su doživeli drugi, pa sam ja malo preuzeo.
Koju knjigu ste voleli kad ste bili mali?
– Kako odrastaš, menjaju ti se omiljene knjige. Voleo sam “Dečake Pavlove ulice”, a sada čitam nešto što nisam ranije, na primer, “Patrijarhovu jesen”. Ponekad se vratiš knjizi koju si pročitao kad si bio mlađi i doživiš je drugačije.
foto: Knjižara Vulkan
Hoćete li napisati još knjiga?
– Ne znam da li ću pisati još knjiga. Nemam tu obavezu i naviku, ali ako mi dođe inspiracija, vrlo rado. Čak i samo pisanje je neka vrsta putovanja.
(Kurir.rs)
Bonus video:
00:56
PROFESORI TE UČE DA JE TO ISTO KAO KADA STAVIŠ RUKU NA STO! Glumac odgonentnuo: Kako se prave intimne scene u filmovima?
Kurir