Tim istraživača objavio je novo istraživanje o usamljenosti u časopisu Journal of Clinical Psychiatry. Oni su napravili anketu u kojoj je učestvovalo gotovo 3.000 učesnika, starosti od 20 do 69 godina, piše Psychology Today.
Naučnici su otkrili da su niži nivo empatije, manje socijalnih kontakata, odsustvo supružnika ili partnera i veći poremećaji spavanja majveći okidači osećanja usamljenosti. Niža društvenost i veća anksioznost bili su povezani sa usamljenošću u svim starosnim grupama, osim onih u 60-im.
Istraživači su još otkrili da su nivoi usamljenosti u proseku bili najviši u 20-im i 40-im godinama. Oni smatraju da su rezultati takvi, jer se ljudi u dvadesetim godinama života nose sa velikim stresom i pritiskom dok pokušavaju da izgrade karijeru i pronađu životnog partnera.
„Mnogi ljudi u ovom periodu života se neprestano upoređuju na društvenim mrežama i zabrinuti su koliko imaju lajkova i pratilaca. Niži nivo zadovoljstva sobom može dovesti do veće usamljenosti. „Ljudi u 40-im počinju da se suočavaju sa fizičkim izazovima i zdravstvenim problemima poput visokog krvnog pritiska i dijabetesa”, kaže Tanja Ngujen, autorika studije.
Prema istraživačima, čini se da saosećanje smanjuje nivo usamljenosti u svim starosnim grupama, omogućavajući pojedincima da opažaju i tumače tuđe osećaje zajedno sa ponašanjem, a time i povećavaju sopstvenu socijalnu samoefikasnost i društvenost.
Moglo bi se pomisliti da je, sa svim uređajima koji su nadohvat ruke, usamljenost poslednje od čega bi mladi ljudi patili.
Kod usamljenosti u dvadesetim je najbitniji kvalitet veza sa ljudima. Tehnologija ponekad može poboljšati kvalitet veza, a ponekad ga može umanjiti.
Dopisivanje na društvenim mrežama razlikuju se od telefonskog ili razgovora uživo, kada možete čuti nečiji glas i razumeti ton, osećanja i namere.
Istraživači zato preporučuju održavanje kontakata sa ljudima u vašem životu, kako preko društvenih mreža tako i uživo. Ono što bi prvo trebalo da uradite jeste da provedete porodičnu večeru ili ručak bez modernih tehnologija.
Biti na usluzi nekome, takođe, zatvara vrata usamljenosti. Pomaganjem kolegi na poslu ili volontiranjem ne samo da uspostavljamo vezu sa drugom osobom, već se podsećamo da vredimo.
Kad god se borimo sa problemom koji ne možemo da podelimo, to nas dodatno izoluje, a to je postalo uobičajeno među ljudima na radnom mestu. Kad su radnici usamljeni, to uzima danak na njihovom angažmanu, što opet utiče na njihovu produktivnost i kreativnost.
U još jednoj urađenoj studiji, istraživači u Holandiji su prikupili podatke o gotovo 26.000 odraslih, uključujući mlade odrasle u dobi od 19 do 34 godine, rane srednje starije životne dobi, u dobi od 35 do 49 godina i starije osobe srednje dobi, od 50 do 65 godina.
Sveukupno, 44 odsto svih odraslih osoba je reklo da se susreće sa usamljenošću, uključujući 40 odsto mladih odraslih, 43 odsto odraslih srednjih godina i 48 odsto odraslih kasnih srednjih godina.
Neki životni uzročnici doprineli su usamljenosti u svim starosnim grupama, a to je, pre svega, činjenica da žive sami.
Najjači faktor usamljenosti je osećaj isključenosti iz društva, pokazalo je istraživanje.
Za mlade odrasle osobe najvažniji faktor povezan sa usamljenošću bio je koliko često su bili u kontaktu sa svojim prijateljima.
Mladi odrasli sa manje obrazovanja su, takođe, imali tendenciju da se osećaju usamljenije, što nije slučaj kod drugih starosnih grupa.
Osobe od 35 do 50 su bile usamljenije ako nisu imale posao, što nije bio slučaj kod ostalih starosnih grupa.
Paradoksalno, oni su imali tendenciju da se osećaju usamljenije što su imali više kontakata sa članovima porodice.
Istraživači ukazuju da bi to moglo biti zato što je ova životna faza često obeležena odgovornostima i brigom o deci i o starijim rođacima, što se reflektuje na društveni život van porodice.
#Usamljenost #dvadesetim