Čemu može da se nada žena koju zavoli genije? Priča je bez broj, a jedna od njih je i ona o ljubavi između Džejmsa Džojsa i Nore Barnakl. Za one koji nisu čitali „Uliksa” sledi podatak da je to moderan psihološki roman slavnog irskog pisca Džejmsa Džojsa, na sedam stotina gusto spisanih strana u kojem on potanko opisuje „tokove svesti” svog glavnog junaka, tokom samo jednog jedinog, običnog života u Dablinu.
Za one koji su čitali „Uliksa”, a ne znaju pozadinu evo podatka da je taj famozni dan o kojem je u romanu reč upravo onaj kada je Džojs upoznao Noru. Četvrtak, 16. juni 1904. godine. Pisac je u svom romanu zauvek zaustavio taj dan.
Džojs je bio jedno od šesnaestoro dece oca veseljaka, koji je voleo život, pesmu i zdušno trošio imovinu, i majke pijanistkinje, stroge katolkinje. Na koledžu je stekao sjajno obrazovanje učeći književnost, jezike i muziku, proučavajući Aristotela i Tomu Akvinskog.
Ona, Nora, obična devojka, kćerka pekara i sobarica u hotelu. Ljubav se završila brakom. Imali su dvoje dece, sina i kćer. Živeli su između Dablina i Trsta, rodne Irske i Evrope, u kojoj je Džojs pokušavao da zaradi za život svoje porodice. Pisac koji je drugovao s Ibzenom, Ezrom Paundom, Eliotom živeo je u stalnoj besparici, izvinjavajući se i sebi i svojoj porodici zbog siromaštva na koje su bili osuđeni.
O životu Džejmsa Džojsa manje bi se znalo da nije bilo njegove prepiske s Norom, od koje je često bio odvojen zbog posla ili porodičnih obaveza. Iz tih pisama otkrivamo da, iako je bio genije, Džojs nije prestajao da
bude obično ljudsko biće, željno toplote domaćeg ognjišta. Tako u pismu iz 1909. godine on, polazeći u Trst,
piše: „Noro, pripremi se. Stavi neki braon linoleum u kuhinju, a noću na prozore okači par običnih crvenih zavesa. Nabavi nekakvu običnu, jeftinu, udobnu fotelju za tvoga lenjog dragog, pošto neću izlaziti iz kuhinje čitavu nedelju dana po povratku, izležavaću se, pušiću, p o s m a t r a ć u kako pripremaš obroke i pričaću, pričaću, pričaću, pričaću s tobom. O, kako ću blažen biti! Gospode na nebesima, biću srećan! Deca, ognjište, dobar obed, crna kafa, brazilske cigare, tršćanske novine… i Nora, moja Norina, Noreta, Norica… Nađi neko mesto za ostale u kući. Nas dvoje moramo imati udoban krevet za noćne poslove. O, gladan sam! Kad stignem, spremi puding sa prelivom od vanile, bez vina. Želeo bih goveđe pečenje, supu od pirinča,
kiseo kupus, pire krompir… ne, ne, želeo bih pečenje s makaronama, mešanu salatu, kompot od šljiva, čaj i kolač, ili ne, želeo bih čorbu od jegulje i kačamak… Izvini dušo, stvarno sam gladan danas! Miramare na vidiku.
Jedva čekam da ugledam svetiljke duž rive, kako trepere. „La nostra bella Trieste!”
Ostala pisma Nori su drugačija, sa žestokim erotskim nabojem, do nivoa halucinacije, sa bestidnošću bez srama i rečima čiji je zvuk nepristojan poput samog čina. Jer za Džojsa, „sedište ljubavi” nalazi se u telu, znatno niže od srca. Ipak, bilo je mesta i za kuću u srcu ovog velikog umetnika.
Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs
#Dom #srcu #Džejmsa #Džojsa