Vanila, nežni začin koji nas podseća na slatke, tople trenutke ima bogatu istoriju. Iako je danas svuda prisutna, vanila koja je osvojila svet i postala omiljeni začin u kuhinjama širom planete, nekada je bila prava retkost i luksuz.
Ovu skromnu orhideju, poreklom iz Južne i Centralne Amerike i sa Kariba, prvo su gajili Totonci sa istočne obale Meksika.
Oni su je koristili kao sveti začin i parfem.
Kada su Asteci osvojili Totonce u 15. veku, preuzeli su i kultivaciju vanile. Asteci su dodavali vanilu u svoj čokoladni napitak, poznat kao Čoko-atl.
„Vanila i kakao uvek su putovali zajedno”, kaže stručnjak za orhideje Adam Karemans, profesor na Univerzitetu u Kostariki i direktor Botaničkog vrta Lankester, vodećeg centra za istraživanje orhideja. Evropljani su zavoleli kremasti napitak, a piće se proširilo, prešavši iz Španije u Francusku početkom 17. veka.
Pred kraj njene vladavine, 1602. godine, lekar britanske kraljice Elizabete Prve, počeo jeda dodaje ovaj začin u njene obroke, jer je verovala da je vanila moćan afrodizijak. Hju Morgan, kreativni apotekar u službi kraljice Elizabete Prve, izmislio je tada vanilu bez čokolade.
S druge strane kanala Lamanš, moćna Madam de Pompadur, dodala je vanilu u svoju ishranu kada je oko 1750. pokušala da namami natrag svog ljubavnika, francuskog kralja Luja Petnaestog. Vanila je do tada već ušla u globalnu trgovinu začinima, koja je prekrajala granice i menjala privredu širom sveta, dok su se evropske kolonijalne sile borile da osiguraju uvoz ovih mahuna.
(Freepik)
Francuzi su prvi koristili vanilu za poboljšanje ukusa sladoleda.
Tomas Džeferson, američki ministar u Francuskoj, otkrio je tamo sladoled sa vanilom i doneo ga u Ameriku.
Proizvodnja vanile bila je, međutim, ograničena na priobalni pojas Amerike, gde je uspevala vekovima.
Druge kolonijalne sile su počele da istražuju ideju o uzgoju orhideja vanile izvan španskih kolonija, Britanci u Indiji, Francuzi u kolonijama u Indijskom okeanu, Holanđani na Javi, pa čak i Španci na Filipinima – svi su okušali sreću sadeći vanilu u 17. i 18. veku, ali niko nije imao uspeha.
„Kad god su Evropljani uzeli biljke i posadili ih u svojim kolonijama drugde u svetu, otkrili su da biljke tamo mogu da rastu i cvetaju, ali nikada nisu dobili mahune – plodove”, rekao je Karemans.
Orhideje imaju vrlo specijalizovane oprašivače, objasnio je ovaj stručnjak, a vanila zahteva specifičnu vrstu pčela, koja može da se nađe samo u tropskim oblastima Amerike. Do danas ni jedan uzgajivač u svetu nije uspeo da pronađe prirodni oprašivač koji bi ih zamenio.
Međutim, 12-godišnji rob sa današnjeg ostrva Reunijon, pronašao je trik kako da ručno opraši orhideje.
Među onima koji su nameravali da razbiju španski monopol nad meksičkom vanilom bili su beli francuski plantažeri na ovom ostrvu u Indijskom okeanu. Godine 1822. ova kolonija je dobila seriju biljaka vanile, potomaka prve orhideje vanile koja je preživela i procvetala u Evropi. Iako su nade bile velike, plod nije rodio i plantažeri su se pomirili sa neuspehom.
Orhideje su, inače, vrlo „druželjubive”. Za klijanje im je potrebna gljiva, za rast im je potrebno sunce, a za oprašivanje im je potrebna određena pčela ili oprašivač koji odgovara njihovoj anatomiji.
Dvadesetak godina kasnije, to se promenilo. Plantažer Fereol Belije-Beomon je šetao svojim poljem sa svojim 12-godišnjim robom po imenu Edmond, kada je primetio dva ploda vanile.
Kako se to dogodilo? Edmond je tvrdio da je on odgovoran za to, ali mu Belije-Bomon nije vjerovao. Međutim, kada je nekoliko dana kasnije video da je još jedan cvet oprašen, zamolio dečaka da mu objasni i Edmond mu je pokazao da svaka orhideja vanile (Vanilla planifolia) ima muške i ženske delove koji su podeljeni membranom, kako bi se sprečilo samooprašivanje. Dečak je uzeo obližnji cvet, prstom ogulio tu membranu i pritisnuo ženski i muški deo jedan uz drugi – manevar sličan oprašivanju lubenice koji mu je već neko vreme bio poznat.
Ovo otkriće Edmonda Albiusa, koji je imao težak život i umro siromašan, nikada ne uživajući u plodovima svog otkrića, promenilo je globalno tržište vanile.
Situacija se dodatno zakomplikovala razvojem veštačke vanile krajem 19. veka, koja sada nosi veliku većinu tržišta. Samo jedan odsto tržišta odnosi se na prirodnu vanilu, koja može dostići vrtoglave cene. U 2018. dostigla je rekordnu cenu od 500 evra po kilogramu, što je čini skupljom od srebra.
Oni koji trguju prirodnom vanilim – čak i u Meksiku – prihvatili su metodu ručnog oprašivanja, koja je mnogo pouzdanija od čekanja prirodnih oprašivača. Tako se sada, svaka pojedinačna biljka vanile koja se uzgaja u svetu – oprašuje ručno.
Danas je vanila neizostavan sastojak u mnogim poslasticama, kolačima, kremama i pićima. Vanilin šećer i ekstrakt vanile su najpopularniji proizvodi u poslastičarstvu. Osim toga, vanila se, zbog svog opojnog i umirujućeg mirisa, koristi i u proizvodnji parfema, losiona i šampona.
Kultivacija vanile je zahtevan proces, a Madagaskar je najveći svetski proizvođač. Ova industrija vredna je više milijardi dolara.
#Vanila #nežni #začin #bogate #istorije